ЂУРИЋ, Милан Ђ.

ЂУРИЋ, Милан Ђ., свештеник, народни посланик (Заовине код Бајине Баште, 9. III 1844 -- Рим, 30. IV 1917). Гимназију похађао у Београду, а 1864. завршио Богословију. У догађајима на Чукур-чесми (1862) био је вођа ђачке чете која се с Турцима сукобила код Варош-капије. Радио је као свештеник код свога оца у Кршању. Одатле је прешао у Каран (1866--1869), где је његовим залагањем подигнута школа, а потом у Ужице на место пароха Цркве Св. Ђорђа. Био је председник Усташког одбора за БиХ 1875. У рату 1876. као бригадни свештеник рањен је и два пута одликован. Од 1878. као члан Радикалне странке двадесет пута је биран за народног посланика. У Херцеговачком устанку 1882. помагао је устанике. Оптужен је 1885. као инспиратор убиства напредњачког посланика В. Јаковљевића. Пуштен је после тромесечног притвора, али се због полицијског прогона 1887. склонио на Цетиње, где се повезао с кнезом Петром Карађорђевићем. Са њим и Пашићем припремао је упад у Србију и свргавање Обреновића. Током пролећа 1887. боравио је у Цариграду, а у Србију се вратио 1889. Био је један од главних осумњичених за учешће у Чебинчевој завери (1894). Организовао је склањање Ранка Тајсића у Црну Гору (1897). У вези са Ивањданским атентатом осуђен је на двадесет година робије и рашчињен (1899), али је 1900. помилован. Да би га изоловали од народа ужичког краја, постављен је за војног свештеника у Зајечару, одакле је убрзо премештен у Ваљево. Пензионисан је 1902, али се свештеничком позиву вратио по доласку Карађорђевића на власт (1903), када се поново политички активирао. Од 1906. биран је за потпредседника Народне скупштине. Залагао се за изградњу железничке пруге преко Ужица па је народ прву композицију која је 1912. стигла у ту станицу назвао „протин воз". Пратио је ситуацију у Санџаку, дописивао се с књазом Николом разматрајући планове за случај рата са Турском. У тзв. Раоничкој буни 1906. имао је истакнуто место, заузимајући се за помирење Срба и муслимана. Као војни свештеник учествовао је у балканским ратовима и у I светском рату. Прешао је Албанију и тешко болестан стигао у Италију. Његови посмртни остаци пренети су у Ужице 1926. Одликован је Карађорђевом звездом с мачевима и колајном, Таковским крстом с мачевима и без мачева, Орденом Св. Саве II реда, црногорским Орденом Данила III степена, руским Орденом Св. Ане III степена, Златним крстом цара Николе II степена и др.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1882--1886, 1890--1899, 1905--1912, 1914.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, III, Бг 1934; Влада Александра Обреновића, I--II, Бг 1934; С. Игњић, Народни трибун прота Милан Ђурић, Ужице 1992; Д. С. Ђурић, Ђурићи у Заовинама: породична хроника, Бг 1997; Полагање рачуна Милана Ђ. Ђурића, посланика вароши Ужица, Ужице 2004.

Б. О. Поповић