ЂУРИЋ, Александар

ЂУРИЋ, Александар, правник, писац, преводилац (Пожаревац, 1. III 1891 -- Београд, 16. III 1975). Дипломирао је 1919. на Правном факултету у Београду, а судијско-адвокатски испит положио 1923. Радио је као секретар Министарства шума (1919--1921), окружни начелник у Пљевљима (1921--1923), адвокат у Пожаревцу и Београду (1923--1935) и шеф правног одсека у Министарству саобраћаја (1935--1946). Учествовао је у балканским ратовима и у I светском рату. Kао командир српске добровољачке чете био је у Русији (1916--1918), одакле је преко Сибира и Манџурије стигао на Солунски фронт. Демобилисан је 1919. Први рад, репортажу Са румунског на солунски фронт, објавио је у Политици 1928. Сарађивао је у Пожаревачком грађанину, Политици, Кекецу и 4. јулу. У Политици је објавио ратне приповетке Један случај из рата, Прича о магарцу Мишку, После петнаест година. Поред низа приповедака и чланака у листовима, објавио је и четири књиге ратних дневника. Преводио је с руског разне ауторе (В. Шишков, Б. Горбатов, Е. Грин, Т. Леонтјева, А. А. Островски, А. А. Первенцев, Л. Н. Толстој, А. И. Куприн и др.). Био је члан Удружења књижевника и Удружења књижевних преводилаца СР Србије. Као активиста Удружења носилаца Албанске споменице радио је на припреми и издавању спомен-књига Кроз Албанију 1915--1916 (Бг 1968), Голгота и васкрс Србије (Бг 1971) и Трновит пут Србије 1914--1918 (Бг 1974), за које је написао прилоге. Добио је награду СКА за ратне дневнике Страшна година (Бг 1935) и Ка победи (Бг 1938). У рукопису су остале Ратне успомене, Повратак, Од пораза до победе (1941--1944).

ДЕЛА: Питања и одговори из историје националног и словенских права, Бг 1934; Без отаџбине, Бг 1936; Деветстодванаеста, Бг 1940.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 18. III 1975; Т. Д. Јевремовић, „Александар Д. Ђурић", Браничево, 1998, 1--2.

Л. Мустеданагић