ДВОРСКО ПОЗОРИШТЕ

ДВОРСКО ПОЗОРИШТЕ, облици позоришног живота какви су постојали на владарским дворовима. У српској средњовековној књижевности остали су помени глумачко-певачких група које су обилазиле дворове (шпилмани, скомраси као наследници античких хистриона, мима и јокулатора) и увесељавали присутне. Они се појављују на двору Стефана Првовенчаног, који према Теодосију (крај XIII / почетак XIV в.), „када сеђаше у чело трпезе, весељаше благороднике бубњевима и гуслама, као што је обичај самодржаца". Док о извођењу музике на српским дворовима постоји много сведочанстава, о раду глумачких трупа постоје само претпоставке, а реч глумац у српским средњовековним изворима нема данашње значење и блиска је речима плесац, играч, гудац, свиралник, жонглер, скомрах, подражатељ, лицепоходник. Постоји већи број докумената који сведоче о размени таквих забављача између Дубровника, који је био под утицајем италијанског ренесансног позоришта и српских великаша. У XIX в., за Милоша Обреновића приказиване су позоришне представе у Књажеско-сербском театру (Крагујевац 1835--1836). Директор позоришта био је Јоаким Вујић. Репертоар су чиниле пригодне представе (Востановленије Сербије чрез Светлога Књаза Милоша), али је избор највећим делом имао карактеристике популарног средњоевропског театра с краја XVIII в. Иако Милошеви наследници нису имали своја позоришта, репертоар Народног позоришта одражавао је и интересе двора. У доба романтизма, осим истицања значаја устаничке књижевности, као посебан жанр у оквирима национално-пропагандне функције новооснованих народних позоришта у Новом Саду и Београду негује се (псеудо)историјска драма Ј. Стерије Поповића, Ј. Суботића, Ј. Ђорђевића, М. Бана, М. Цветића и др. Њихова функција није била само мнемонична (сећање на славне дане), него су имале и једну врсту отвореног ангажмана -- интензивирање романтичарске аутоидентификације нације, повезивање владарских династија са средњовековним владарима.

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, I--III, Бг 1977--1978; П. Марјановић, Мала историја српског позоришта (XIII -- XXI век), Н. Сад 2005.

Др. Вукићевић