ДВОРСКА АРХИТЕКТУРА

ДВОРСКА АРХИТЕКТУРА, уметност пројектовања и грађења дворова као седишта владара. Дворови по правилу настају као палате монументалних размера, а најчешће као дворски комплекси, са вртовима и декоративним оградама и улазима. Тачан опис српских средњoвековних дворова није познат јер је укупна архитектура (па и дворска) на просторима Балкана била углавном од дрвене грађе, па нема ни археолошких остатака.

З.оран Маневић

Као посебну појаву у развоју српских средњовековних престоница истраживачи издвајају утврђене владарске замкове у оквиру престоних градских седишта, засниване у немирним временима турске опасности по српске земље. Утврђено боравиште кнеза Лазара у Крушевцу посматра се као својеврсно прелазно решење, а као сасвим развијени примери тог, за српске прилике новог резиденцијалног типа тумаче се дворски комплекси у Београду и Смедереву. За владавине деспота Стефана Београдом (1405--1427), двор је изграђен у оквиру горњег града тврђаве. На основу археолошких истраживања и уз помоћ описа у писаним изворима, тај владарски замак се реконструише као утврђена резиденција састављена од два одељења. У његовом предњем делу биле су смештене помоћне просторије, а од њих је посебним зидом и монументалном донжон-кулом био одвојен стамбени део двора -- деспотова палата у ужем смислу. Донекле слично томе, смедеревски замак, изграђен у време деспота Ђурђа Бранковића за само две године (1428--1430), представљао је засебну резиденцијалну фортификацију (Мали Град) у оквиру Смедеревске тврђаве. Судећи по неким писаним сведочанствима, пројектант тог утврђеног двора троугаоне основе био је Георгије Палеолог Кантакузин, брат деспотице Ирине Бранковић. Уз очуване бифоре некадашње сале за аудијенције и декоративне радове у опеци, укључујући и натпис о зидању града, посебну занимљивост уметничког украса зидина Смедеревског града представљају античке сполије, међу њима и скулптуре античких божанстава.

Са становишта историје уметности, у оквиру српских средњовековних престоница посебну пажњу привлаче малобројне придворне цркве. Црква Св. Михаила у Стону је скроман једнобродни храм изведен у духу предроманичког градитељства. Купола на централним травејем наоса и кула-звоник на прочељу до данас нису сачувани. Зидно сликарство, очувано само фрагментарно, припада романичком сликарском изразу. Посебно се истиче портрет владара, највероватније Стефана Војислава, с инсигнијама западњачког типа и с моделом храма у рукама. Као пандан том портрету, на северном зиду цркве, приказана је фигура Св. Ђорђа с исуканим мачем, што сведочи о неговању ратничких идеала у кругу оснивача династије Војислављевића. О том аспекту „дворске репрезентације" драгоцено сведочанство представља и натпис на латинском језику, који се некада највероватније налазио изнад улаза у тврђаву. Смисао тог текста је да истакне небеско покровитељство патрона храма, арханђела Михаила, у ктиторовим победничким биткама против Византинаца („Романа"). Следећа у низу сачуваних српских средњовековних „дворских храмова" била би црква у Дежеви -- једнобродни храм малих димензија, вероватно намењен само за владарску породицу и дворане. Недовољно су истражени остаци цркве у суседном селу Мишчићу, која би такође могла да представља једну од придворица у области Раса. На основу података из Житија краља Драгутина од Данила II, познато је да се дворска црква налазила и у оквиру двора тог „сремског краља" (1282--1316) у Дебрцу, између Београда и данашњег Шапца. На основу неких каснијих извора може се помишљати на то да је била посвећена Св. Пантелејмону. О значају придворних дворских храмова посебно упечатљиво сведочи црква Св. Јована у Сврчину у којој је 1331. Стефан Душан крунисан за краља. Нажалост, тај храм није сачуван. Једина придворна црква у потпуности очуваног оригиналног градитељског склопа јесте једнобродна црква Св. Стефана (Лазарица), задужбина кнеза Лазара (1371--1389) у оквиру „владарског замка" у Крушевцу. Реч је о типичном примеру архитектонских схватања негованих у тзв. Моравској Србији, при чему је посебан акценат на декоративној пластици екстеријера. Посвета храма Св. Стефану, заштитнику српске средњовековне државе, упечатљиво показује амбиције ктитора и жељу за остваривањем континуитета у односу на традиције династије Немањића. Дворска црква у Смедереву вероватно се налазила у оквиру зидина Великог града, у његовом југоисточном делу, где су откривени остаци једног једнобродног храма с певницама.

М.илош Живковић

Обнављањем српске државности у XIX в. појавила се потреба за резиденцијама владара, најпре кнежева, потом и краљева. Кнез Милош је своје дворске објекте градио тамо где је дуже боравио ‒ у Крагујевцу, Пожаревцу и Топчидеру крај Београда. Сви ови дворски објекти су традиционални оријентални конаци. Конак кнегиње Љубице, архитектонски најзанимљивији међу овим објектима, грађен је за потребе породице кнеза Милоша.

Кнез Александар Карађорђевић је боравио у обичној грађанској кући, као и Михаило Обреновић, чији је дворски објекат касније назван Стари конак, на простору између данашњег Старог и Новог двора. Идеју о грађењу правог дворског објекта донео је тек Милан Обреновић, средином 70-их година XIX в. Био је то Стари двор (1882) чији је архитекта био Александар Бугарски. По габариту, Стари двор је вероватно, у иницијалним скицама, био предвиђен као прва фаза раскошног објекта чији би главни улаз био на положају Старог конака. Миланов бурни лични живот, изгнанство из земље, онемогућили су даљу реализацију пројекта тако да је фасада са каријатидама, једина значајна фасада на овом првом дворском објекту у Србији, остала без улаза.

Стари конак је срушен 1903, а краљ Петар I је за потребе принчева Александра и Павла саградио Нови двор по пројекту архитекте Стојана Тителбаха (1912--1923). После I светског рата дворска зграда је у кратком периоду била и Крсмановићева кућа на Теразијама, касније позната под именом „Протокол", у којој су потписана документа о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Средином 20-их година XX в. краљ Александар I Ујединитељ напустио је идеју о даљој изградњи постојећег краљевског дворског комплекса у Улици краља Милана, који се већ тада нашао у средишту Београда. Стари двор је напуштен, Нови двор је обновљен за потребе кнеза Павла и, касније, његове збирке слика, а нови дворски комплекс подиже се на Дедињу.

И овде, као и раније, постоје две фазе изградње: прва (1929), по пројекту дворског архитекте Живојина Николића, блиска асоцијацијама на фолклорно наслеђе и српсковизантијски стил (Стари двор на Дедињу), и друга, реализована 1934. за потребе краљеве породице (Нови двор на Дедињу), по пројекту Александра Ђорђевића, у чистом академском маниру, по угледу на ренесансне палате. У овом Новом двору сада борави породица принца Александра Карађорђевића, претендента на српски престо. Дворски комплекс на Дедињу има и сопствену капелу, грађену по пројекту Николе Краснова истовремено са зградом Старог двора, као и пространи врт. У напуштене објекте Старог и Новог двора у Ул. краља Милана после 1945. усељени су највиши државни органи, а по изградњи зграде СИВ-а у Новом Београду, Стари двор је постао седиште градских власти, а Нови двор резиденција председника Републике. Једини дворски комплекс у Србији остао је Двор на Дедињу у коjем је у послератном периоду дуго боравио Јосип Броз Тито.

З.оран Маневић

ИЗВОРИ: ВИИНЈ, II, Бг 1959; III, Бг 1966; IV, Бг 1971; VI, Бг 1986; Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Г. Мак Данијел, Д. Петровић (ур.), Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Немањићске престонице Рас--Пауни--Неродимља", Глас СКА, 1911, 88; А. Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Бг 1950; В. Јовановић, „Средњовековни град Звечан", Старинар, 1964, 13--14; Ј. Калић, Београд у средњем веку, Бг 1967; Г. Томовић, „Поморска карта Ангелина Дулцерта из 1339. године", ИЧ, 1972, 19; П. Анђелић, Бобовац и Краљева Сутјеска, Сар. 1973; И. Здравковић, Средњовековни градови и дворци на Косову, Бг 1975; М. Popović, „La résidence du despote Djuradj Branković dans le châtelet de la forteresse de Smederevo", Balcanoslavica, 1978, 7; С. Ћирковић, „Владарски дворци око језера на Косову", ЗМСЛУ, 1984, 20; Ј. Калић, М. Поповић, „Црква у Дежеву", Старинар, 1985, 36; В. Јовановић, „Косовски градови и дворци, XI--XV век", у: А. Јевтић (ур.), Задужбине Косова, Бг 1987; В. С. Јовановић, „Рибник код Призрена. Прилог проучавању средњовековних владарских дворова", ЗРВИ, 1995, 34; K. Loverdou-Tsigaridas, „Object précieux de l'église de la Vierge Gavaliotissa au monastère de Lavra (Mont Athos)", Зограф, 1997, 26; М. Поповић, „Владарски и властеоски двор у средњовековној Босни. Прилог проучавању физичких структура", ЗИБиХ, 1997, 2; S. Ćurčić, E. Hadjitryphonos (ур.), Secular medieval architecture in the Balkans 1300-1500 and its preservation, Thessaloniki 1997; С. Тошева, „Конкурс за Бели двор на Дедињу", ГГБ, 1998‒1999, 45‒46; D. Popović, M. Popović, „The Cave Lavra of the Archangel Michael in Ras", Старинар, 1999, 49; С. Недић, „Из историје Старог двора", Наслеђе, 1999, 2; М. Поповић, „Ка проблему средњовековних цркви Смедеревског града", Старинар, 2000, 50; „Владарско боравиште Стефана Немање у Расу", у: Ј. Калић (ур.), Стефан Немања -- свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, Бг 2000; С. Недић, „О неким питањима изворне архитектуре Новог двора", Наслеђе, 2001, 3; С. Марловић, „Трагање за изгубљеном целовитошћу дворског комплекса у Београду", ГГБ, 2005, 52, 3‒4; М. Поповић, Београдска тврђава, Бг 2006; „Замак у српским земљама позног средњег века", ЗРВИ, 2006, 43; T. Živković, Тhe Golden Seal of Stroimir, ИЧ, 2007, 55; Г. Томовић, „Косово и Метохија на старим картама од XV до XVIII века", у: К. Михаиловић (ур.), Косово и Метохија. Прошлост, садашњост, будућност, Бг 2007; М. Поповић, В. Бикић, Врсенице. Касноантичко и српско раносредњовековно утврђење, Бг 2009; Д. Кунчар (ур.), Gesta Regum Sclavorum, I, Бг 2009; С. Мишић (ур.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља -- према писаним изворима, Бг 2010; M. Popović, „Remanier la capitale: technique et fonctions. Formation et reconstruction de la capitale urbaine dans la Serbie medieval", у: S. Marjanović Dušanić, B. Flusin (ур.), Remanier, métaphraser, Bg 2011; М. Поповић, „Смедеревски град. Етапе грађења и значење", у: М. Спремић (ур.), Пад Српске деспотовине 1459. године, Бг 2011; Група аутора, Дворски комплекс на Дедињу, Бг 2012; S. Ćurčić, Visible and Invisivle Aspects of Building the Fortified Palace of Smederevo and Its Historical Significance, ЗРВИ, 2013, 50, 2; М. Чанак Медић, Б. Тодић, Стари Рас са Сопоћанима, Н. Сад 2013; М. Кашанин, Градови и дворци у средњовековној Србији, Бг 2014; М. Мађановић, „Архитектура пратећих грађевина Дворског комплекса", Наслеђе, 2014, 15; Б. Миљковић, „Pristina -- reale sedia", у: Зборник радова у част академику Десанки Ковачевић Којић, Бл 2015; М. Поповић, „Од ромејског кастела до српског средњовековног града", у: В. Бикић (ур.), Византијско наслеђе и српска уметност I. Процеси.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)