ДВОГОДИШЊЕ ЦВЕТНЕ ВРСТЕ

ДВОГОДИШЊЕ ЦВЕТНЕ ВРСТЕ, врсте цвећа које у првој години образују вегетативне органе (корен, стабло и лист), а у другој години генеративне органе (цвет и плод). Изузеци су бела рада (Bellis perenis) и шебој (Erysimum cheiri), који по својој биологији спадају у вишегодишње биљке, али најобимније цветају током друге године и зато се убрајају у ову групу цветних врста. У Србији најзаступљеније су: дан и ноћ (маћухица, тробојна љубичица, љубичица, милованка, сиротица, шарена љубичица, Viola tricolor), украсни слез (Althea rosea), турски каранфил (Dianthus barbatus), бела рада (новчић, красуљак, белка, Bellis perenis), незаборавак (споменак, Myosotis sylvatica). Користе се као јесење-пролећне цветне врсте, и то најчешће у комбинацији са луковичастим врстама, лалом (Tulipan sp.) и зумбулом (Hyacinthus sp.). Сеју се средином лета. Расад се сади у јесен, цветају током пролећа од априла до почетка лета, а после тога се замењују једногодишњим цветним врстама. Своју примену налазе на јавним градским просторима, баштама и терасама. Висине су 10--300 цм, различитог хабитуса. Цвет је најдекоративнији део д. ц. в. Цветови су колористички веома разнолики, обухватају све боје и нијансе видљивог спектра боја. Цвет може бити једнобојан и вишебојан. Код вишебојних цветова прелаз боја може бити постепено или нагло нијансиран или прошаран. Облик цвета је разнолик и дефинисан је обликом и распоредом латица, а може бити округао или издужен. Пуноћу цвета дају облик и број латица. Код већине врста су селекцијом добијене сорте са пуним/сложеним цветом, док основне врсте углавном имају једноставан цвет. Селекција је усмерена ка добијању што различитијих и декоративнијих облика, величина и боја цветова, док је мирис запостављен, па и постепено изгубљен.

Дан и ноћ (маћухица, тробојна љубичица, љубичица, милованка, сиротица, шарена љубичица, Viola tricolor) најчешћа је врста, многобројних популација и сорти, висине 15--25 цм, са делимично полеглим стаблом, обимно бокорасто разгранатим. Лист је округао и ситан. Цвет је величине 3--12 цм на дугим цветним дршкама. Најзаступљеније боје су нијансе плаве, жуте и наранџасте и комбинација са белом. Семе је ситно сиво жуте боје, у 1 г има 850 семенки. Производе се из расада сетвом семена од маја до августа. Сади се у фази цветања. Цветање се наставља током благих зима, а обимно цвета од раног пролећа. Врста тражи доста светла, и плодно земљиште, а има изражену потребу за водом. Користи се за озелењавање, те украшавање зелених површина, тераса и башта. На цветним површинама се саде на растојању 15--20 цм, односно 20--25 комада по м².

Бела рада (новчић, красуљак, белка, Bellis perenis) аутохтона је врста Европе. Користи се у народној медицини за лечење дисајних органа. Зељаста је биљка са компактним бокором и издуженим и на врху зашиљеним листовима. Веома је отпорна на болести, висине 10--15 цм, а размножава се сетвом семена у летњем периоду. Семе је округло и веома ситно у 1 г има до 6.000 семенки. Спада у групу раноцветајућих врста, а цвета од јесени до јуна. Има сложен цвет са жутим тучком и благо нијансираним латицама које су при основи беле, а на крајевима могу бити ружичасте и црвене. Пречник цвета је од 2,5 до 6 цм. У једном бокору има 20--40 цветова. Врста захтева добру осветљеност, али успева и у полусенци. Захтева средње плодно земљиште, те има средњу потребу за водом.

Турски каранфил (Dianthus barbatus) аутохтона је сорта Европе и Азије. Спада у групу најстарије гајених двогодишњих цветних врста у Србији. Размножава се из семена, а висине је 20--100 цм. Сорте нижег раста се користе на цветним површинама, а високе сорте се користе као резан цвет. Карактеришу га дуг период цветања и карактеристичан мирис. Цветови могу бити једнобојни и двобојни, прости или сложени, груписани у штитолике цвасти или појединачни, а бивају беле, ружичасте и љубичасте боје. Врста тражи доста светлости, има изражену потребу за водом и захтева средње плодно земљиште.

Незаборавак (споменак, Myosotis) аутохтона је врста Европе. Зељаста биљка са крупним листовима и ситним цветовима. Размножава се деобом бокора, сетвом семена или ожиљавањем резница. Семе је округло, у једном г има 1.800 семенки. Цветови су једноставни, са пет латица, мирисни, груписани у штитолике цвасти. Могу бити плаве, ружичасте или беле боје. Лист је срцолик и чекињаст, тамно зелене боје. Врста тражи сенке и полусенке, а има изражену потребу за водом.

Шебој (Erysimum cheiri) аутохтона је врста јужне Европе. У Србији је једна од најстарије гајених двогодишњих цветних врста. Користи се и као хомеопатски лек, а због високог садржаја етеричних уља користи се у индустрији парфема. Спада у вишегодишње врсте, а користи се као двогодишња јер најобимније цвета током друге године. Размножава се из семена. Сеје се у јулу и августу. Семе је округло, а у 1 г има око 600 семенки. Спада у групу медоносних врста. На цветним површинама се сади на удаљености од 20 цм, односно 20 комада по м². Висине је 20--70 цм. Лист је издужен и гладак. Цвет је једноставан и ситан са четири латице, груписан у гроздасте цвасти при врху стабла. Основна боја цвета је жута или наранџаста, а може бити и праменасто прошаран мрком бојом. Тражи осветљене положаје, успева на средње плодном и плодном земљишту, а има просечне потребе за водом.

ЛИТЕРАТУРА: R. G. Turner, Botanica: The Illustrated A--Z of Over 10,000 Garden Plants and How to Cultivate Them, New York 1999; Б. Лазић, Д. Шикопарија, Био-башта за вас, Селенча -- Н. Сад 2011; Д. Шикопарија, Б. Кокар, Цвећарство [Сегменти књиге Цвећарство -- у рукопису] 2011. Преузето 25. II 2014. са: http://agroplus.rs/category/cvecarstvo/page/8/.

С. Костић