ДВАДЕСЕТ ПРВИ МАЈ, Београд (ДМБ)
ДВАДЕСЕТ ПРВИ МАЈ, Београд (ДМБ), фабрика мотора која је 10. XI 1948. одлуком Владе ФНРЈ основана као фабрика транспортних/тракторских мотора и трансмисија (ФТМТ) у Раковици и Кнежевцу. То је био зачетак фабрике „21. мај". У почетку су се у фабрици производили мотори за авионе и хеликоптере домаће производње, као и њихово сервисирање. По томе је и фабрика добила име јер је 21. мај био дан Југословенског ратног ваздухопловства. Први производи били су авионски клипни мотори по лиценци „Валтер" (Чехословачка), млазни мотори по лиценци „Палас" (Француска), као и редуктори за хеликоптере по лиценци „Вестланд" (Енглеска). Направљене су огромне хале у фабрици у Раковици, у улици Патријарха Димитрија, где је временом оформљен читав индустријски кварт. Централна хала имала је чак 5.000 м^2^2. Машине постављене у фабрици биле су из западне Европе и САД. Производило се по лиценцама „Фијата", „Ломбардинија", „Ролс-ројса", „Турбомека", „Боша". Неколико деценија је фабрика производила моторе за „заставу", „фићу" и „југа". Добијена је лиценца за производњу различитих клипних и млазних мотора мање снаге и трансмисија за авионе и хеликоптере. Крајем 80-их година радило се с око 70% укупног капацитета и произведено је 165.000 мотора, а број запослених у читавом гиганту је премашивао 5.000. Вредност имовине досегла је у једном моменту више од 1 млрд. долара. Производња аутомобилских мотора по лиценци „Фијат" (Италија) почела је 1954. Сагласно захтевима тржишта, а користећи инсталисане капацитете, 1964. уведена је производња индустријски ремонтованих мотора у редовну прозводњу. Године 1968. инсталисани су капацитети за сервисирање и поправку возила у које је уклопљена и производња индустријски ремонтованих мотора, што представља зачетак потоње Ауто-куће. Проширивањем обима производње нових мотора и захтевима тржишта, 1983. изграђени су нови капацитети за сервисирање и комплетну поправку возила у гарантном и вангарантном року, с комплетном линијом пружања услуга. У технолошку целину Ауто-куће били су обу-хваћени програми индустријског ремонта мотора, сервисирања и одржавања возила, лимарско-фарбарских радова, техничких прегледа свих типова возила, продаје моторних возила, као и велепродаја и малопродаја резервних делова.
У оквиру фабрике ДМБ постојало је неколико посебних фабричких јединица. Ова фабрика-гигант је производила авио, ауто, турбо и малолитражне моторе, имала посебну фабрику алата и опреме, ливницу, своје хотеле, а чак девет предузећа чинила су овај конгломерат. Најпознатија је Фабрика малолитражних мотора (ФММ), која је формирана у оквиру ДМБ 1970, прво као погон за производњу малолитражних мотора, а касније је израсла у фабрику. Године 1972. отпочела је сарадњу с италијанском фабриком „Ломбардини". У периоду њеног деловања, у ФММ произведено је преко 450.000 мотора свих типова. Овај погон је производио моторе за ситну пољопривредну и грађевинску механизацију, системе за наводњавање и генераторе за струју. Друга позната засебна фабрика у оквиру ДМБ је фабрика аутомобила. Фабрика је производила моторе за потребе крагујевачке „Заставе" у периоду 1981--2008, да би после извесног застоја наставила да ради још неко време од 2010. Тако је и чувени „стојадин", „Заставин" аутомобил, имао за погон мотор из ове фабрике. Током 2000-их је произвођен специјални аутомобил „Сомбор" из некадашњег „Заставиног" програма на основу модела путничког возила „скала 101", као што су возила „скала 1.1", „поли скала 1.1", „пик-ап скала 1.1", „поли комби скала 1.1", „поли пекар скала 1.1", „поли ЈВ" и возила „југо флорида пик-ап" (с моделима) које је уз значајне измене каросерије произведено из основног модела путничког аутомобила „југо флорида".
Током златних година овог гиганта, а то је и период када је на њеном челу од 1978. до 1989. био генерални директор Филип Грујић, фабрика се налазила на врхунцу свог деловања. У томе времену постављене су линије за годишњу производњу 80.000 мотора аутомобила „југо 45", постављена је фабрика за годишњу производњу 70.000 малолитражних мотора, проширена је и модернизована фабрика алата и опреме, изграђена Ауто-кућа „21. мај", обновљени су објекти и круг старе фабрике. Производња ауто-мотора достигла је цифру од 180.000 годишње, припремљен је еколошки мотор, изграђено постројење за пречишћавање отпадних вода, постављен електронски систем заштите фабрике, број запослених само у фабричком погону увећан је за 2.400, припремљене су линије за производњу мотора аутомобила „југо флорида". Реализован је велик број пројеката из области друштвеног стандарда. Купљено је 800 нових станова, оронули самачки хотел претворен је у модеран хотел Б категорије с комерцијалним садржајима и тениским теренима, реконструисана је вила „Јавор" на Златибору, изграђени су фудбалски стадион, модеран амфитеатар са 220 седишта, дисконт за продају животних намирница. Фабрика је имала спортско друштво са седам клубова, чији су чланови били махом радници и њихова деца, а такође је основано културно-уметничко друштво „21. мај". Било је то време великог успона фабрике која је израсла у моћан пословни систем, а почетком 1989. Филип Грујић прелази на функцију потпредседника Владе Србије.
Током 90-их и 2000-их фабрика је у све тежем стању, да би током 2000-их радило свега две-три стотине радника. Тако су након 2001, носећи део овог гиганта (п)остале две фабрике у њеном саставу: Фабрика турбомотора и трансмисија и Фабрика малолитражних мотора. Фабрика турбомотора и трансмисија је производила зупчанике, мењаче за мотокултиваторе и комбајне, диференцијале и редукторе и смањила је број својих запослених током 2007. на свега око 130. Располагала је у Раковици с две производне хале укупне површине 14.687 м^2^2 и два анекса уз те хале површине 4.868 м^2^2, као и ковачницом чија је површина 496 м^2^2. У свом поседу има чак 109.000 м^2^2 грађевинског земљишта. Како је у 2007. забележила приход од свега 47 мил. динара, а расход од око 132 мил. динара, одлучено је да ова фабрика уђе у процес приватизације. Фабрика малолитражних мотора се тих година бавила производњом бензинских и дизел-мотора, пумпи за наводњавање, мотокултиватора и мотокосачица, а године 2007. имала је 102 запослена. Располаже машинском халом од 4.370 м^2^2, анексом уз халу површине 1.100 м^2^2, пробном станицом за испитивање авионских мотора, зградом за испитивање ротора и четири магацина. Како је у 2007. остварен приход од 143 мил. динара, а расход од 189 мил. динара, одлучено је да и ова фабрика у саставу ДМБ уђе у процес приватизације. Иако су сви радници отпуштени и добили отпремнине, од 2010, неколико погона наставило је с радом. Производе се мотори, прибор и делови опреме за аутомобиле, укључујући и „Заставине" моторе и делове, јер је велик удео возног парка у Србији, па и региону, њеног порекла. Део хала је уступљен за продавнице дрогерија на велико и њихових складишта, пре свега фирми „Лили дрогерије", која је 2012. за 163 милиона динара купила предузеће „21. мај -- фабрика турбомотора и трансмисија" у реструктурисању. Две фабрике из састава „21. маја" су приватизоване, а остали погони су престајали с радом.
Први директор „21. маја" био је машински инжењер и пуковник ЈНА Ненад Жиковић, а наследио га је Славко Петрековић. Велимир Веља Милутиновић је поставио темеље фабрици ауто-мотора и успешно је водио шест година. Владимир Црнобори радио је на организационом јачању фабрике. Сретен Пенезић је фабрику водио у време великих интеграција. Ђорђе Бркић, дипломирани економиста, први је цивилни директор; он је успешно водио фабрику осам година. Бркића је наследио Радослав Баришић, а њега Филип Грујић. После Грујићевог првог мандата директор је био Љубисав Глигоријевић, а затим се вратио Грујић. Године 2016. отворен је стечајни поступак над преосталим погоном фабрике „21 мај", Фабриком малолитражних мотора, која је претходно претворена у акционарско друштво.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, Историја индустрије Београда, 2, Бг 2006; Ф. Грујић, Била једном једна фабрика: о успону и паду фабрике „21. мај" из Раковице, Бг 2014; С. Јаковљевић, „Извињавам се, много се извињавам!", www.cukaricarakovica.com/2016/03/izvinjavam-se-mnogo-se-izvinjavam/.
Д.раган Р. Петровић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)