ДРВОРЕЗ
ДРВОРЕЗ, најстарија графичка техника високе штампе. Мада и у ранијим изворима постоје помени о иконама на папиру, појава и развој д. код Срба обично се везују за књижни украс штампаних издања Ђурђа Црнојевића (Цетиње, 1494--1496). Поред осталог ликовно-графичког украса (лигатурни наслови, иницијали, заставице) отиснутог сa д. клишеа, минуциозном израдом посебно се издвајају илустрације из Октоиха петогласника. На њима је -- насупрот централним композицијама које поштују источнохришћанску традицију -- раскошан оквир изведен у стилу ренесансе. Од Октоиха петогласника сачувано је свега шест илустрација (Силазак у ад, Три химнографа -- Св. Јосиф, Јован Дамаскин и Теофан, Сабор бестелесних светих анђела, Сабор Св. Јована Претече, Издајство Јудино и Св. апостоли са Св. Николом). За њиховог, као и аутора д. украса осталих цетињских издања, сматра се јеромонах Макарије, који је у колофонима цетињских издања формално потписан као штампар.
Посебну улогу у развоју д. књижног украса имала је Венеција, где су најобимнију продукцију српскословенских ћирилских издања остварили Божидар Вуковић и његов син Виченцо. Поред клишеа за заставице, иницијале и лигатурна насловна писма, приликом графичког опремања Вуковићевог издања Молитвеника (Зборника за путнике) из 1520. израђен је већи број д. клишеа с фигуралним представама, изведених махом према источнохришћанским иконографским обрасцима. На њима су, уз неколико сцена из циклуса Великих празника, изгравирани и допојасни ликови најугледнијих светитеља хришћанске цркве. Након поновљеног издања Молитвеника (1536), поред већ коришћених клишеа за илустровање Октоиха петогласника, наручен је и један нов, са изгравираном представом тројице химнографа. За Празнични минеј Вуковић је, поред постојећих клишеа изрезбарених за Молитвеник (Зборник за путнике), наручио и нове -- фигуре Св. Симеона Српског и Саве Српског, као и сцену у којој Св. Никола приводи Стефана Дечанског Христу. Насупрот Б. Вуковићу, који се угледао на рукописну традицију, ликовно-графички украс издања његовог сина одликује знатнији продор западноевропских иконографских и стилских елемената (Псалтир с последовањем, 1546; Молитвеник -- Зборник за путнике, 1547, 1560).
Други венецијански издавачи српскословенских књига -- Стефан од Скадра, Јаков од Камене Реке, Јеролим Загуровић, Јаков Крајков, Стефан од Паштровића и Бартоломео Ђинами -- користили су, поред словне гарнитуре, и поједине д. клишее из штампарског фонда Б. Вуковића. У знатној мери традиционалнији, ликовно-графички украс богослужбених књига одштампаних на српском етничком и духовном простору под османском влашћу махом се угледао на јужнословенску рукописну књигу, па су највећи део његовог репертоара чинили украсни лигатурни наслови, заставице и иницијали. Од фигуралних композиција издвајале су се илустрације у грачаничком Октоиху петогласнику (1538/39) и мркшиначком Триоду цветном (1566).
Упоредо са украшавањем књиге у техници д., на територији Српске патријаршије појављују се и прве иконе на хартији као самостални графички листови. Из Хиландара потиче један д. клише, резан са обе стране. На једној се налази Распеће Христово, док су на другој страни изрезане допојасне представе Богородице, Св. арханђела Михаила, Св. Недеље и Св. Петке. Од XVII в., поред икона на хартији, познатих и као стампи, штампају се и абагари, популарни верско-дидактички текстови, најчешће илустровани засебним представама светих. Међу њима је најпознатији Српски абагар из Љубљане. Од икона изведених у д. по иконографским особеностима издваја се представа кнеза Лазара Кефалофора. Иконе на хартији биле су веома популарне и на територији Карловачке митрополије, где је техника д. служила и за штампање антиминса. Иако је већина дрворезаца остала анонимна, забележена су имена Георгија Николића и монаха Јоне из манастира Шишатовац, а најобимнију продукцију остварио је Стефан Ликић. Он је, између осталог, изрезао и двострану икону из манастира Ораховица с представом Деизиса са Св. Савом и Св. Симеоном на једној страни и архиђаконом Стефаном на другој. Популарности икона на хартији доприносили су и светогорски монаси, који су, прикупљајући милостињу, делили или продавали графичке листове пореклом са Свете Горе. Један од последњих листова израђених у техници д. јесте отисак са изгледом манастира Пећке патријаршије који је израдио Хаџи Рувим Нешковић 1795.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Медаковић, Графика српских штампаних књига XV--XVII века, Бг 1958; Стари српски дрворез, Бг 1964; В. Краут, Историја српске графике од XV до XVIII века, Бг 1985; М. Лазић, „Украс српске штампане књиге у XV и XVI столећу: центри и стваралачка продукција", у: Сакрална уметност српских земаља у средњем веку, II, Бг 2016.
М.ирослав А. Лазић
*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)