ДРАГАШИ

ДРАГАШИ, средњовековна властеоска породица чији је родоначелник Дејан Д. право на севастократорску и деспотску титулу византијског порекла стекао око 1350. женидбом са Теодором, сестром Стефана Душана. Ћерку Теодору су око 1365. удали за Жарка, намесника у зетским крајевима Царства. Њихов син Мркша је 1391. браком са Руђином, ћерком Балше II Балшића и Комнине из куће Асена, загосподарио областима око Канине и Валоне, самосталним до 1417. Након Маричке битке 26. IX 1371. Ђурађ I Балшић се због скадарских поседа и немањићког порекла оженио Дејановом ћерком Теодором, у монаштву званом Ксенија. Њихова ћерка Јевдокија је са јањинским деспотом Исаилаом деи Буонделмонтијем имала двојицу синова, док је син Константин до погубљења 1402. у млетачком Драчу снажно утицао на прилике у јадранско-јонском залеђу, био је ожењен Јеленом, ћерком моћног Карла Топије. Константинов син Стефан Балшић Марамонте је нестални живот завршио у Италији.

Породичну славу су, ипак, уздигли Дејанови синови Јован Д. вољом цара Уроша српски деспот, и господин Константин Д. У месецима након Маричке битке потчињавањем оближњих великаша заокружили су „баштинске" поседе у „земљи" Жеглигово (кумановско-прешевски крај) и недовољно познато управно подручје --„државу" да би постали снажни обласни господари у сливу Јужне Мораве, Струме, крајевима источно од Вардара и у доњем сливу Црне Реке. Држали су Штип и Струмицу, где су издавали и повеље, као и Мелник, Велбужд (Ћустендил), Врање и рударско место Кратово. Предање их повезује и са ишчезлим Жеглиговом код Куманова. Јован је до смрти (пре 20. VI 1379) био главни носилац политичког суверенитета, док је млађи брат имао споредно место у државној управи. Јевдокија, замонашена Дејанова удовица је такође јавно деловала. Средином августа 1379. сложила се са уступањем Хиландару породичне цркве Ваведења Богородице у селу Архиљевица код Прешева. У осталим повељама Д. понављају се многе старе одредбе о обавезама зависног становништва али су овога пута чак уобличени и нови закони. Јевдокија је умрла пре октобра 1393. Дворани Д. су били војвода Димитрије, као њихов близак сродник са породицом сахрањен је у Архиљевици, и челници Теријан и Станислав, док су градовима управљале кефалије. Није објашњено зашто су новчане емисије ове породице јако скромне.

Д. су чували угрожени богат духовни живот својих поданика и Светогораца. У средишту занимања били су храмови са обележјима Немањића. Најпре су 1375--1376. разграничили Хиландарске поседе у долини Струмице. Следи акт о уступању Цркве Св. Власија у Штипу челника Станислава (1377). Под окриље овог манастира су 1379. чак ставили и простране поседе своје Архиљевице. Наредне године су се сложили да „старац српски кир Тома Гавала" приложи Хиландару четири села у врањском крају. Затим су 1381. вратили манастир Св. архангела Михаила, који је од 1347. био средиште Лесновске епископије. Вероватно око 1388. уступљена су три села око Штипа, раније под војводом Димитријем. Тиме су Д. већ на измаку осмог десетлећа, после Вука Бранковића а пре кнеза Лазара, постали нови ктитори овог манастира, у пренесеном смислу наследници блиских сродника, али и дела окрњене српске државности. Захвални Хиландарци су стога на дан смрти Константину давали годишњи помен.

Изворно руском манастиру Св. Пантелејмона, са етнички мешовитим братством (њиме је тада управљао чувени духовник, Србин, старац Исаија), издате су 1372--1375. и 1376--1377. три повеље, с тим да су прве две садржински сродне. У тамошњем архиву чува се и повеља за штипску цркву Св. Вазнесења. Блискост са Атоном показује и акт манастиру Ивирон настао око 1380. о струмичкој црквици Богородице Елеусе. Као „заштитник и ктитор" „благородни" господин Константин је јуна 1391. посредовао код цариградског патријарха Антонија IV за манастир Кутлумуш, раније под паском српских владара и властеле. Из документа на грчком језику из октобра 1393. види се да је Константин од „[...] врховнога мога и свих (људи) господара [...]" (мисли се на Бајазита) добио дозволу да светогорском манастиру Ватопед дарује осиромашени мелнишки храм Богородице Пантанасе.

Због тешког турског вазалства Д. нису имали истакнутију улогу у политичком преобликовању северних српских земаља након Битке на Марици 1371. Привидно су снажније везе биле са јужним суседом. Константинова ћерка Јелена из брака са неименованом супругом је браком склопљеним 11. II 1392. са Манојлом II Палеологом (1391--1425) постала византијска царица. Повељом из октобра 1395. престоничком манастиру Св. Јована Претече Петре приложили су новац за душу: „[...] блаженога и славног господара Србије кира Константина". На златном крсту који је пре 1425. дарован светогорском манастиру Св. Дионисија царица истиче да је ћерка владара Срба, док у грчким „Царским" хроникама стоји: kuvra" jElevnh" th" Sevrba". Имали су чак десеторо деце, од којих су Јован VIII (1425--1448) и Константин XI Драгаш (1449--1453) били последњи византијски автократори. Кратко су живеле две рано преминуле ћерке и Константин (први) и Михаило, а дуговечнији су били деспоти Теодор, Андроник, Димитрије и Тома. Портрет дела њене породице налази се у кодексу париског манастира Сент Дени насталог око 1408. Томина ћерка Јелена је 1446. удата за српског деспота Лазара Бранковића, док је Димитрије полагао права на земље свог деде по мајци. Поводом Јеленине смрти 23. или 24. III 1450, настали су реторски говори Георгија Схоларија, Јована Евгеника и Георгија Гемиста Плитона са уопштеним вестима о њеном пореклу.

Константин се као вазал Османлија вероватно 1386. борио у Малој Азији, потом и на Косову. Пре тога је кроз своју земљу пропустио Муратову војску. Од тада се под османским притиском држава убрзано растаче, Константин најпре губи богато Кратово, у зиму 1393--1394. присуствује серском састанку, када је Бајазит размишљао да погуби многе присутне вазале и запоседне њихове земље. Погинуо је 17. V 1395. у султановом походу против влашког војводе Мирче на Ровинама, на реци Аргеш источно од града Северина у Румунији. По Житију деспота Стефана Лазаревића (прва половина XV в.) уочи битке краљ Марко му је наводно изјавио да му је победа хришћана дража од живота. Те године вероватно су само три жупе, Иногошт, Прешево и Врање, очувале делимичну самосталност под кесаром Угљешом Влатковићем. Већим делом државе Д. од тада су управљали војводе-крајишници из Ћустендила. Ћустендилски санџак се први пут јавља у изворима тек 1480. Сећање на последњег Д., „Константин бега", ређе и на његову мајку, очувало се у народним песмама и снажном локалном усменом предању, а узгред и у Причи о боју косовском. Не увек поуздане белешке о овој породици садрже и дела Георгија Сфранцеза, Лаоника Халкокондила и Мавра Орбина, те хронике из Србије, Бугарске, Грчке и Влашке. Опис породичног грба у такозваној „Илирској хералдици" је неверодостојан.

В.ладимир Алексић

У народној књижевности. За Костадина бега, епског побратима Краљевића Марка, већина проучавалаца сматра да је његово име рефлекс успомене на млађег сина севастократора, деспота Дејана и Теодоре, сестре цара Душана. Браћа Јован и Константин Дејановић, цареви сестрићи, постали су након Маричке битке (1371) турски вазали, са широм унутрашњом самоуправом у својој држави на територији источне Македоније. Већ у Житију деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф истиче Константинову блискост са Марком. Пред погибију обојице на Ровинама, Марко му се исповеда: „Ја кажем и молим Господа да хришћанима буде помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату".

Епска биографија бега Костадина није развијена. Певачи континуирано помоћу титуле истичу његов статус и однос према султану. У каталогу српске средњовековне господе бегов престони град је Куманово, а крсно име -- Митровдан (Вук III, 10; II, 60). Доследно је духовним сродством везан са Марком Краљевићем и увек је у његовој сенци (Богишић, 92). Понекад му помаже (доноси ратну опрему, Вук II, 61), али чешће, охрабрен пићем, не послуша Марка. Зато га Турци заробе, а смрт коју му намењују (вешање) није достојна епског јунака (ЕР, 140; Вук САНУ, 40). Раздор између побратима је и у функцији обликовања Маркове етичке епске биографије (Вук II, 60). Марко пребацује бегу лицемерје и три огрешења о етички кодекс средине: немилостивост према сиротињи, непоштовање осиромашеног племства и огрешење о родитеље. Слични детаљи уклопљени су у Механџићеву приповетку о Усуду (Вук СНП, 13). Последице социјалних и друштвених процеса иначе се често у традицији сликовито повезују са моралним суновратом и кулминирају у представама о „пошљедњем" времену. Као успомену на презиме (Д., Дејановић) Т. Маретић наводи војводу Драгију (Вук II, 72) и војводу Драга, тј. Драгишу (Пјеванија, 110).

С.нежана Д. Самарџија

ЛИТЕРАТУРА: Д. Костић, „Ко је Марку певао кроз Мироч?", ППНП, 1937, 6, 2; Тумачења друге књиге Српских народних пјесама В. С. Караџића, Бг 1937; С. Матић, Белешке и објашњења уз другу књигу Српских народних пјесама В. С. Караџића, Бг 1953; Г. Острогорски, „Господин Константин Драгаш", ЗФФБ, 1963, 7, 1; T. Маретић, Наша народна епика, Бг 1966; Б. Ферјанчић, „Вести кратких хроника о српској средњовековној историји", Глас САНУ, 1983, 338, 3; Х. Матанов, Княжеството на Драгаши. Кмъ историята на Североизточна Македония в предосманската епоха, София 1997; Ј. Деретић, Српска народна епика, Бг 2000; Х. Матанов, Възникване и облик на Кюстендилски санджак през XV-XVI в. София 2000; М. Живојиновић, Т. Суботин Голубовић, „Акт господина Константина Драгаша и царице Евдокије манастиру Ивирону (13. јануар, око 1380)", Хиландарски зборник, 2004, 11; М. Благојевић, „Кнез Лазар -- ктитор Хиландара", „Савладарство у српским земљама после смрти цара Уроша", у: Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Бг 2004; С. Рудић, Властела илирског грбовника, Бг 2006; М. Живојиновић, „Драгаши и Света Гора", ЗРВИ, 2006, 43; И. Златковић, Епска биографија Марка Краљевића, Бг 2006; М. Благојевић, „Закон господина Константина и царице Јевдокије", ЗРВИ, 2007, 44; М. Николић, „Вести једне византијске кратке хронике (MARC. GR. 595) о српској средњовековној историји", Црквене студије, 2008, 5.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)