ДОТИ, Пол

ДОТИ, Пол (Doty, Paul), хемичар, молекуларни биолог, универзитетски професор (Чарлстон, Западна Вирџинија, САД, 1. VI 1920 -- Кембриџ, Масачусетс, САД, 5. XII 2011). Дипломирао је хемију на Државном универзитету Колумбија у Њујорку 1944. У периоду 1943--1945. радио је на Политехничком институту у Бруклину. Након што је кратко био на факултету Универзитета Нотр Дам (Индијана), примљен је 1948. за асистента на Одсеку за хемију Универзитета Харвард (Кембриџ, Масачусетс), на којем је остао до краја живота. За редовног професора изабран је 1956. За време свог мандата на Харварду основао је Одељење за биохемију и молекуларну биологију 1968. и био је први шеф тог Одељења. Оснивач је и директор емеритус данашњег Белфер центра за науку и међународне односе (1974) на Харвард Кенеди школи, а био је и професор емеритус јавне политике на тој школи. Члан Националне академије наука САД постао је 1957. За иностраног члана САНУ у Одељењу природно-математичких наука изабран је 1975, а приступну беседу под насловом „Ген за колаген и начин његовог функционисања" одржао је 1981.

Д. истраживања била су усмерена на изучавање структуре и функције биолошких макромолекула. У оквиру ове области бавио се изучавањем структуре протеина коришћењем оптичких и других физичко-хемијских метода. У Д. лабораторији први пут је откривено да се дволанчана структура ДНК може раздвојити деловањем повишене температуре и да након снижавања температуре долази до њеног поновног формирања (ренатурација), као и да овај процес зависи од удела нуклеотида гуанина и цитозина у молекулима ДНК и од комплексности њихове секвенце (и J. Marmur, „Thermal renaturation of deoxyribonucleic acids", J. Mol. Biol., 1961, 3, 5; и J. Marmur, „Determination of the base composition of deoxyribonucleic acid from its thermal denaturation temperature", J. Mol. Biol., 1962, 5, 1). У овим експериментима Д. је показао да је ренатурација бактеријске ДНК у биолошки активну форму ефикаснија у односу на ДНК биљног и анималног порекла. Поред тога, бавио се и анализом секундарних структура у молекулима РНК, као и изучавањем биолошке активности синтетичких полипептида. Ови резултати представљају основу многих модерних биотехнологија, укључујући секвенцирање ДНК и ланчану реакцију полимеразе (PCR). Још као дипломац радио је на пројекту „Менхетн", што је довело до његовог доживотног учешћа у активностима чији је циљ био спречавање нуклеарног рата. Био је учесник прве Пагваш конференције 1957 (Пагваш, Нова Шкотска, Канада) посвећене напорима за разоружање која је окупила 22 научника из релевантних земаља. Учествовао је у изради планова за разоружање као научни саветник председника Двајта Ајзенхауера и као члан Научног саветодавног одбора председника Џона Ф. Кенедија. Био је специјални помоћник председника за националну безбедност и члан саветодавних одбора за науку и контролу оружја. Након пензионисања наставио је да ради на руско-америчким односима у области научне сарадње и разоружања. Награду Америчког хемијског друштва добио је 1956.

ДЕЛА: коаутор, „A Further Examination of the Molecular Weight and Size of Desoxypentose Nucleic, Acid", Journal of the American Chemical Society, 1954, 76, 11; и H. Boedtker, „The Native and Denatured States of Soluble Collagen", Journal of the American Chemical Society, 1956, 78, 17; и G. Holzwarth, „The Ultraviolet Circular Dichroism of Polypeptides", Journal of the American Chemical Society, 1965, 87, 2; и O. C. Uhlenbeck, J. Baller, „Complementary oligonucleotide binding to the anticodon loop of fMet-transfer RNA", Nature, 1970, 225 5232.

Ђ. Фира