ДОСИТЕЈЕВСКИ ТИП КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

ДОСИТЕЈЕВСКИ ТИП КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА, тип српског књижевног језика развијен у последње две деценије XVIII в., са народном основом из војвођанских говора и лексичком надградњом преузетом из руског и црквенословенског језика, првенствено руске редакције. Писмо и основно правописно начело остали су исти као у славеносрпском језику: грађанска ћирилица из руске писмености и морфонолошки ортографски проседе. Од постојећег књижевног језика д. т. к. ј. је задржао и компликовану и дугу барокну реченицу, оптерећену многобројним инверзијама, интерполацијама и померањем предиката у финалну позицију. Први је овим језиком писао Доситеј Обрадовић, по којем је д. т. к. ј. и именован. Нека дела овим језиком су написали и писци који су стварали и на славеносрпском, рускословенском или руском: Е. Јанковић, Ј. Мушкатировић, А. Мразовић, Ј. Рајић, С. Рајић и др. После периода конкуренције и коегзистенције књижевнојезичких норми, током 20-их година XIX в. долази до владавине д. т. к. ј. у српској књижевности, најпре захваљујући делима писаца из једне генерације, Вуковим савременицима: Г. Магарашевићу, Ј. Хаџићу, Ј. Стејићу и Ј. Стерији Поповићу. Осим у књижевности, загосподарио је и у публицистици, нпр. у Новинама српским (1813--1822) Д. Давидовића и Д. Фрушића. Творац теоријске поставке о д. т. к. ј. био је академик Павле Ивић у више радова објављених у периоду 1988--1994, а потом је она прихваћена прво од лингвиста Новосадске школе. Ивић је термин неретко допуњавао и одредбом „народни", истичући његову шумадијско-војвођанску фонетско-фонолошку, граматичку и лексичку основу. У горњем лексичком слоју овога језика налазили су се славенизми у семантичким областима за које народни језик није имао одговарајуће изразе. Према Ивићевом мишљењу, д. т. к. ј. се разликовао од језика тадашњих Вукових списа у два правца: а) по чувању славенизама у горњем слоју лексике, које је Вук брзо напустио; б) по дијалекатској основици, јер се Доситеј определио за шумадијско-војвођански дијалекат екавског изговора, а Вук за источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора. И Доситеј и Вук одстранили су изразитије дијалекатске црте, па Ивић констатује да су се „један наспрам другога нашли ублажени херцеговачки говор и исто тако ублажен војвођански". Од славеносрпског језика д. т. к. ј. се удаљавао највише на морфолошком плану, где се у употреби стабилизују српски народни облици у деклинацији и конјугацији, наспрам којих у дотадашњем књижевном језику доминирају руски и рускословенски. За језик Доситеја и његових следбеника карактеристичан је мањи број графијских, ортографских, фонетско-фонолошких и граматичких дублета у односу на славеносрпски израз српских интелектуалаца, нпр. З. Орфелина, А. Стојковића или Н. Стаматовића. Доситејевски језик истиснуо је из употребе рускословенски и славеносрпски језик, а угашен је коначном победом Вукове књижевнојезичке концепције. Данас је термин доситејевски језик општеприхваћен међу историчарима српског књижевног језика, али му се приписују два значења. Један круг лингвиста, вођен Ивићевим погледима, сматра да је у питању посебан тип књижевног језика у односу на славеносрпски. Други круг посматра га као завршну фазу развитка славеносрпског језика, током које је он у пуној мери понародњен, тј. србизиран, углавном на морфолошком, али и лексичком и синтаксичком плану.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, О Вуку Караџићу, Ср. Карловци -- Н. Сад 1991; А. Младеновић, Историја српског језика. Одабрани радови, Бг 2008; А. Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Бг 2010.

А. Милановић