ДОМ ОМЛАДИНЕ БЕОГРАДА

ДОМ ОМЛАДИНЕ БЕОГРАДА, установа основана 1964. у Београду са циљем организовања културних, научних, образовних и забавних програма намењених младима. У социјалистичким земљама идеологија тврди да су млади носиоци будућности и велика пажња се поклања њиховом укључивању у пожељне друштвене процесе. Тако већ од 1951. у Београду делује омладинска установа у бараци у Палмотићевој, а затим на Обилићевом венцу 4 у неусловним просторима, па се програми одвијају у школама, домовима ученика, месним заједницама итд. Делатност престаје 1959. када почињу припреме за изградњу посебне зграде у Македонској улици, а иницијална идеја била је да се направи Спомен-дом омладинским радним акцијама.

ДОБ почиње са радом 18. X 1964. отварањем изложбе поводом прославе Дана ослобођења Београда и наставља 2. децембра трибином изазовног назива: Демократски избори -- шта је то? Како зграда није била завршена, то су прве програме чиниле изложбе, трибине и предавања са очекиваним темама (Основе привредног система; Свет данас; Разговор са омладинцима делегатима Осмог конгреса), али и провокативним попут Суђења Антологији српског песништва Миодрага Павловића (пред чак 500 посетилаца). Рад се наставља кроз предавања у Дому и изван њега, програмима Радио „Младости", те кроз клубове младих новинара, љубитеља старе књиге, младих писаца, музичке омладине (почиње предавањем Клеја Ватсона о пореклу џеза). Многобројни су клубови и програми везани за књижевност -- нпр. „Књижевни уторак" и „Код Орфеја у 8" -- из којих касније проистиче Аматерски филмски клуб (АФК ДОБ), књижара „Тачка" итд. Предавања са једне, а фестивали и клубови, са друге стране, дефинисали су имиџ и идентитет ове институције. Ове активности окупљају велик број младих критичара који пишу за Видике, Младост, Студент, Сусрет, и који су чести гости разговора и дискусија. Тако се успостављала генерацијска сцена, а ДОБ дефинисао као парадигматична модел-институција за остале домове омладине који се оснивају широм Србије у склопу нове културне политике.

Прве године рада ДОБ коинцидирају са временом културолошких промена и бунта младих свуда у свету. Формирају се клубови, слободне продуцентске групе, а на трибинама поред оних који припадају догматско-просветитељској официјелној култури говоре и они други који већ почињу да улазе у дисидентски културни круг. Тако Добрица Ћосић пред препуном салом изјављује: „Ни Марш на Дрину ни Козарачко коло нису ни ваша песма ни ваше коло [...] Оно што је у српској култури од изузетне вредности, оно што чини њено језгро, то је универзалност и тежња ка универзалности". Тај дуални програмски ток ДОБ негује од почетка упркос томе што су му програми будно контролисани и често критиковани. У његовим дворанама били су и мејнстрим културни догађаји (од популарних игранки и Мале Пуле која преноси пулски фестивал у Београд, до програма пожељних са становишта власти), али још више алтернативни, експериментални и провокативни уметнички жанрови. Филмска трибина ДОБ је парадигма програма који, кроз проблемски осмишљене циклусе, приказује оно што се тешко могло видети другде, прерастајући у симпозијуме у којима критичка димензија разговора додирује како естетско-продукциона филмска питања, тако и друштвено-политичке митове југословенских, источноевропских и западноевропских средина.

Током 80-их, па и у 90-им годинама ХХ в., ДОБ постаје позорница културе отпора на којој наступају независне позоришне трупе (политичко позориште), гостују мислиоци који заговарају ново друштвено уређење (трибине и разговори увек су у препуној великој сали). Ту се дешавају и прве антиратне изложбе (Лавиринт Николе Џафa) и представе (Мајка храброст Позоришне трупе „ППП"), а у њему, или на платоу испред њега, уз подршку Радија Б92 и многих уметничких колектива, организују се перформанси, развија клупска рејв сцена. Жанровски веома разноврсни, програми представљају и узлете и падове, и све противречности у духовном животу Београда, а покривају широк спектар тема и форми, чије границе омеђују управо фестивали, без обзира да ли их ДОБ осмишљава и води или их само „угошћује": од Џез фестивала, фестивала перформанса и кратког метра, Слободне зоне, до Мерлинке, последњег искорака у низу. Иако архитектура зграде не припада врхунцима социјалистичког модернизма у Србији, скулптура -- визуелни знак ДОБ Душана Џамоње, и зидна слика Миће Поповића, показују важност пројекта за тадашње власти. Оба дела су ревалоризована у реконструкцији (2006--2011) уз помоћ Америчке амбасаде, када је на побочном улазу дотадашња табла о оснивању ДОБ замењена таблом захвалности Америчкој амбасади, што изазива групу савремених уметника (А. Виленица, С. Стојановић, А. Голијанин) да се перформансом супротставе „брисању историје".

Као установа културе настала у једном времену, ДОБ се развијао у складу са друштвеним променама и захтевима младих, мењајући се од генерације до генерације, отварајући себе ка светски важним темама са једне, и национално значајним темама са друге стране. Тако је ДОБ постао важна платформа за неговање различитих културних пракси и спровођење како експлицитних, тако и имплицитних, партиципативних културних политика.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Пековић, Р. Шутић (ур.), Дом омладине Београда 1964--1994, Бг 1994; М. Драгићевић Шешић, Б. Стојковић, Култура: менаџмент, анимација, маркетинг, Бг 2011; Р. Динуловић, Д. Константиновић, М. Зековић (ур.), Архитектура објеката домова културе у Републици Србији, Н. Сад 2014; М. Драгићевић Шешић, Уметност и култура отпора, Бг 2018.

М.илена Драгићевић Шешић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)