ДОБРИЧЕВИЋ, Ловро Маринов

ДОБРИЧЕВИЋ, Ловро Маринов, сликар (Котор, око 1419 -- Дубровник, прва половина 1478). Д. је најзначајнији представник дубровачке сликарске школе у времену тзв. прелазног стила из позне готике у рану ренесансу, активан у Котору и Дубровнику око средине и у другој половини XV в. Рођен је у бококоторској грађанској породици Марина Добричевића. Среди-ном пете деценије боравио је у Венецији, где се 1444. среће у документима под италијанизованим именом Laurentius Bon de Catharo. У граду на лагунама кретао се у кругу уметника Микелеа Ђамбона, код којег се могуће и школовао. По повратку у Котор отворио је самосталну радионицу у којој је убрзо почео да прима наруџбине и из Дубровника. Cарађивао je са Матком Јунчићем. Двојици уметника је 1448. поверена израда полиптиха за главни олтар доминиканске цркве у Дубровнику. Делови полиптиха приписани Д. руци, првенствено централна композиција Крштења Христовог, једна од првих те врсте у олтарном сликарству Далмације, указују на утицај венецијанских сликара позне готике. Након Јунчићеве смрти 1454, Д. је, преузевши његову наруџбину, насликао икону Госпе од Шкрпјела. Рађена под утицајем византијске иконографије Богородице Одигитрије, Д. Богородица са Христом у наручју приказана је на полумесецу и огрнута црвеним огртачем обрубљеним хермелином. Њој блиска али израженијих готичких карактеристика је Богородица са Христом из Падове, приписана Д. Из истог времена су и фреске из Успенске цркве манастира Савине код Херцег Новог. Средином шесте деценије Д. прима неколико значајних поруџбина из Дубровника. Након што је раније самостално извео велики полиптих за Цркву Госпе од Анђела, 1456. ради слике Богородице и апостола Јована које фланкирају крст на греди испред олтара доминиканске цркве, а 1455--1458. израђује полиптих за фрањевачку цркву. Слика Св. Влаха, први познати приказ дубровачког патрона са моделом града у руци у монументалном сликарству, показује помак ка раноренесансним уметничким постулатима. Од 1459. трајно се настанио у Дубровнику, где је отворио радионицу, поставши централна фигура сликарства града. Из тог времена издваја се монументални полиптих за главни олтар Богородичине цркве на Данчама (1465/66), у чијем је средишту Богородица са Христом у наручју у мандорли сачињеној од плавих анђела. Овом полиптиху уследила је и наруџбина за фрањевачку цркву Госпе од Ражата у Ријеци дубровачкој (1469). Централни део тог полиптиха могле би бити тзв. Благовести Лудлов, данас у Лондону, ремек-дело зрелог Д. периода. За бочне делове овог полиптиха сматрају се светитељске фигуре из Народне галерије у Прагу. Д. је атрибуисана слика Васкрслог Христа са донатором из Штросмајерове галерије у Загребу. У последњим годинама живота Д. ради са ђацима и сарадницима, Стјепаном Зорнелићем и Божидаром Влатковићем.

Каталогом данас познатих Д. дела не исцрпљује се његов опус. Постоји и тенденција да се руци Д. атрибуирају практично сви сачувани бококоторски фреско-ансамбли из средине XV в., што свакако није случај, иако се у њима очитавају његове стилске карактеристике. Такође, првобитно приписане Д. минијатуре познатог кодекса Бућа из 1466, данас у Марчани у Венецији, по свему судећи дело су његовог ученика Ђурађа Базиља. Д. се пак приписују минијатура са приказом Св. Трифуна, лава Св. Марка и грба из преписа которског катастра из 1457 (Руан), као и иницијал слова А са приказом Св. Николе на првој страни Статута братовштине которских морнара из 1463. Након Д. смрти рад у његовом маниру наставили су како ученици и сарадници тако и синови Вицко и Марин.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, Дубровачка сликарска школа, Бг 1963; И. Пријатељ Павичић, У потрази за изгубљеним сликарством: o мајстору Ловру из Котора и сликарству на простору од Дубровника до Котора тијеком друге половице XV стољећа, Дубр. 2013.

Д. Прерадовић