ДИВОСТИН

ДИВОСТИН, приградско сеоско насеље разбијеног типа, лоцирано 4 км северозападно од Крагујевца. Налази се с обе стране пута Крагујевац -- Горњи Милановац. Површина атара износи 637 ха. Настало је 1809. на месту археолошког налазишта из бронзаног доба, а назив је добило по истоименом манастиру на чијем земљишту је изграђено. Насеље повезује три физиономске целине: горњу, средњу и доњу. У горњем делу налази се викенд-насеље. Године 2002. Д. је имао 399, а 2011. 422 становника, од којих 93,6% Срба, највећим делом досељених из Старе Србије, Лепенице, Понишавља, Ибра и Македоније. У њему се налази четвороразредна основна школа, дом културе, фабрика за производњу алкохолних пића и др.

Д. Р. Гатарић

У Д. је на простору између сеоске цркве и школе, током првог систематског рекогносцирања Србије 1952, откривено насеље из млађег каменог доба које је садржало материјал из раног и средњег (старчевачка култура) и позног неолита (винчанска култура). Да је реч о изузетно значајном насељу било је јасно већ 1956, када су радници приликом копања подрума једног објекта пронашли седам готово потпуно очуваних антропоморфних фигурина и других предмета, за које се касније испоставило да потичу из рушевина каснонеолитске куће. Народни музеј из Крагујевца организовао је истраживања мањег обима 1959. и 1967. Већ наредне, 1968, Универзитет из Питсбурга, Народни музеј Крагујевац и Филозофски факултет из Београда покренули су заједнички пројекат назван Ране земљорадничке културе на тлу централне Србије, под руководством Драгослава Срејовића и Алена Мекферона. Основни циљ пројекта био је проучавање културних промена изазваних увођењем сточарства и земљорадње током старчевачке културе и расветљавање социјалних, економских и технолошких карактеристика винчанских заједница позног неолита. Током четири кампање истражена је површина од око 2.500 м^2^, а резултати су објављени у обимној монографији на енглеском језику 1988, са 20 детаљних студија о различитим темама из пера 26 наших и америчких стручњака. Примењена методологија археолошких ископавања и документовања била је готово револуционарна за нашу науку с краја 60-их година XX в. Терен на коjeм лежи локалитет је снимљен неинвазивном методом протонске и цезијумске геомагнетне проспекције па су тако добијени подаци о присуству архитектонских остатака испод земље, што је знатно олакшало сама ископавања.

Старије насеље у Д. везује се за период раног и средњег неолита, односно за старчевачку културу, док су друго насеље основале заједнице винчанске културе позног неолита. Ранонеолитско насеље подигли су први земљорадници и сточари на тлу централног Балкана. Нове ДНК студије и анализе изотопа показују да су припадници старчевачке културе заправо потомци досељеника са Блиског Истока, који су са собом довели припитомљене животиње на ове просторе и донели нова знања о земљорадњи. Трагови ових најранијих заједница на Д. се везују за период око 6.000 година п.н.е. Археоботаничке анализе указују да је старчевачко насеље на Д. највероватније подигнуто у природном окружењу које одликује присуство листопадних шума храста, бреста и липе. Иако је архитектура старчевачког насеља била слабо очувана, утврђено је постојање станишта у виду укопаних земуница неправилно кружног и елипсоидног облика, димензија и до 5,8 x 4,8 м, с огњиштима и пећима и једним делом надземним зидовима. Откривене су и праве надземне куће правоугаоне основе, површине до 40м², са зидовима од блата и конструкцијом од вертикалних облица и преплетеног прућа.

Економија ранонеолитске популације Д. заснивала се на узгоју домаћих животиња, у првом реду говечета и козе, док је тек незнатни део неопходних ресурса (месо, кожа, крзно, кост и рог за израду оруђа и оружја) добијан ловом на дивље говече, јелена и свињу. Важну привредну активност чинила је и земљорадња и то узгој двозрне пшенице (Triticum dicoccum). О значају житарица сликовито говоре и откривени глинени модели зрна пшенице који се обично тумаче као култни предмети. Највећи број нађених предмета из старчевачког насеља чине делови посуда од печене глине, оруђе и оружје од кости, рога и камена, те велик број глинених животињских и људских фигурина. Карактеристике материјалне културе показују да су у раном и средњем неолиту у Д. живели људи који су имали близак однос са заједницама из окружења али и из удаљених регија попут Македоније и Тесалије.

Млађе праисторијско насеље у Д. подигли су припадници винчанске заједнице негде око 4900. п.н.е. Оно је трајало око 300 година и напуштено је око 4650. п.н.е. Д. се у овом периоду веома брзо трансформисао у динамично насеље величине око 15 ха са пространим, надземним кућама највероватније организованим у редове. Куће су имале зидове од дрвених облица и прућа облепљених блатом. У кућама је било неколико просторија, а површина је износила од 43 до 113 м^2^. Покућство, намештај и друге врсте кућних структура су били веома добро очувани. У свакој кући налазило се неколико огњишта или пећи за припремање хране и загревање простора. Пронађено је неколико глинених столова и клупа, композитних жрвњева за млевење житарица, глинених контејнера за складиштење намирница, као и велик број целих посуда од печене глине, тегови за разбој, те оруђе и оружје од кости, рога и камена. Укупно је истражено 17 кућа и 11 јама, које вероватно представљају тек један мањи део објеката из винчанског насеља. Нађени предмети сугеришу да се у кућама одвијао велик број различитих активности попут припреме и конзумирања хране, ткања, те једним делом и израда камених алатки.

Савремена методологија ископавања и документовања омогућила је добијање веома важних података за разумевање живота у винчанском насељу у Д. Велик број кућа је имао накнадно дозидане просторије за шта поједини истраживачи тврде да је непосредан доказ о увећању броја чланова поједиих домаћинстава. Ово је важан податак и због тога што наводи на закључак да су у једној кући вероватно живели чланови исте породице коју је чинило неколико генерација. У најзначајнија открића у Д. убраја се група од седам глинених винчанских фигурина моделованих у усправном положају, са раширеним рукама и карактеристичним птичјим лицем. На овим, али и на другим фигуринама из Д. приказане су и крупне, бадемасте очи, нос који подсећа на пачији кљун, као и накит и одећа. За разлику од старијег насеља, економија винчанских заједница се заснивала на гајењу већег броја животињских врста (говече, коза, овца, свиња). Удео лова у економији је нешто значајнији него у претходном периоду са већим бројем ловљених врста, попут дивљег говечета и свиње, две врсте јелена, дабра и зеца. Из Д. потиче и велик број алатки од јелењих рогова, као и знатна количина недовршених алатки и необрађених рогова ових животиња. Откривен је и радни простор, као и јама са великом количином одбачених отпадака од производње алатки од камена порцеланита. За економију винчанске заједнице из Д. важно је и познавање обраде бакра и бакарних минерала, на првом месту малахита. Рударење и металургија бакра представљају веома важну технолошку иновацију у историји човечанства, а наруквице, перле и остали украсни предмети од ове сировине из Д. указују на кључну улогу винчанских заједница у овладавању и ширењу ове нове технологије.

Престанак живота у неолитском насељу Д. је готово истовремен са крајем винчанске културе на ширем простору централног Балкана. Негде око 4650. п.н.е све куће на Д. су запаљене, а насеље је напуштено и никада више није обновљено. Сличан исход задесио је многа друга винчанска насеља.

М. Спасић

У Д. постоји женски манастир са парохијским Благовештенским храмом који је, на темељима старијих богомоља, саграђен 1974. Пре овога на истом месту налазио се Храм Св. цара Константина и царице Јелене, подигнут 1872. а срушен 1969. Време подизања прве цркве у Д. везује се за владавину деспота Стефана Лазаревића, а о развијеном верском животу на подручју данашњег Д. сведочи повеља византијског цара Василија II из периода врхунца Византијског царства (1019--1020).

Село Д. имало је 1718. две куће и једну цркву. За време аустро-турских ратова црква је 1739. порушена. Новембра 1826. Јоаким Вујић је прошао кроз село, али дивостинску цркву, која је у то време била у рушевинама, не помиње. Године 1861. спомињу се развалине дивостинске цркве и гробови са каменим плочама и натписима. Да би храм оживео, сакупљено је око 500 цесарских дуката, што је дало повода братству манастира Драче да 1861. поднесе молбу за обнову дивостинске цркве. Када је на старом манастиришту 1872. подигнута нова Црква Св. цара Константина и царице Јелене, обновљен је и манастир Д. као метох манастира Драче. Црква из 1872. била је у облику триконхоса, а имала је мало кубе и звоник са западне стране. Зидана је од камена, опеке и малтера, а покривена лимом. За време II светског рата црква у Д. је напукла до те мере да је cрушена 1969. и на истом месту је саграђена нова у духу традиционалног градитељства. Манастирској целини припада и „целитељниј" извор на којем је 1901. подигнута камена чесма у спомен на краља Милана Обреновића, а краљево попрсје у профилу извео је у бронзаном барељефу Симеон Роксандић.

Р. Петронијевић

Храм из 1872. био је грађен у традицији рашке школе, тролисне основе са куполом изнад централног дела од ломљеног камена и опеке. Данашњи храм посвећен Благовестима саграђен је 1974. трудом сестринства манастира Драче. Пројекат је урадио Драгомир Тадић по узору на старо српско сакрално градитељство. Основа има план триконхоса са издуженим главним бродом, засведена полуобличастим сводом. Олтарска апсида је петострана а певничке тростране, изнад централног дела је купола на осмостраном тамбуру. На западу је, изнад спратне галерије, четвртасти звоник са бифорама који на врху прелази у осмострани тамбур са калотом на врху. Десно и лево од улаза су два квадратна травеја. Фасада је веома декоративна, разиграна, украшена многим скулптурним детаљима, бифорама, розетама, кровним венцем и слепим нишама. Портал има два слободна стуба спојена луком на врху, са мозаичком сценом Благовести у лунети. Живопис су 1978/79. урадили Момир Кнежевић и јеромонах Данило (Марунић), у поствизантијском стилу. Иконостас у плитком дуборезу израдила је монахиња Јефимија из манастира Драче. За сећање на првобитну храмовну посвету формирана је у манастиру капела цара Константина и његове мајке Јелене. Конак је урађен 1980--1986. по пројекту Радослава Прокића. У Д. је 1995. отворено сиротиште за женску децу из Републике Српске чији су родитељи изгинули у рату 1991--1995.

Р. Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; Ђ. Бошковић, Б. Вуловић, „Манастир Дивостин", у: Археолошки споменици и налазишта у Србији, II, Бг 1956; П. Ж. Петровић, „Црква у Дивостину код Крагујевца", Богословље, 1968, 1--2; Ј. Јокић, „Помозимо обнову Дивостина", Православље, 27. II 1969, 47; М. Богдановић, „Археолошка истраживања на подручју централне Србије", Станишта, 1983, 9; А. McPherron, D. Srejović (ур.), Divostin and the Neolithic of Central Serbia, Pittsburgh--Krag. 1988; Српска православна епархија шумадијска 1947--1997, Краг. 1997; С. Вуковић, „Обнова старе Цркве Светих цара Константина и царице Јелене у Дивостину крајем прошлог века", Каленић, 1999, 1; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2002.