ДИНАРАЦ

ДИНАРАЦ, припадник широког природног и културног подручја западног дела Балканског полуострва, названог по планинском систему распростртом од Јулијских Алпа до долина Колубаре, Западне Мораве, Ибра и Дрима, који се начином живота и психолошким карактеристикама типолошки разликује од припадника других подручја. Те карактеристике су формиране у датом историјском периоду и у одређеном друштвеном и културном амбијенту. Према резултатима истраживања Јована Цвијића, објављеним почетком XX в., динарска популација није етнички и национално хомогена, а обухвата не само матично динарско подручје него и суседне области у које се становништво иселило. У оквиру овог типа, којем је припадало 75% Срба, створени су шумадијски, ерски, босански и јадрански варијетети, као и динарска племена, личка и мухамеданска група. Психички тип овог подручја формиран је у зависности од географских и доминантних социо-културних фактора и није одређен етничким пореклом становништва. Према Цвијићу, људе овог подручја одликују: стваралачка моћ, имагинација, мистицизам, поштовање предака, хумор и весеље, таштина, пргавост и жустрина, сујета и понос који прелазе у охолост. Иако се ове карактеристике препознају и код Срба у моравско-вардарском подручју, оне су код њих знатно слабије изражене. Обдарен јаком имагинацијом, д. је често површан, превиђа важне чињенице, појаве и узроке, ствара неистиниту слику о свету, склон је самохвалисању, прецењивању својих могућности и испољавању карактеристичне виолентности, односно плаховитости. Срби д. одликују се својим чистим народним језиком, дубоким осећањем националне свести, епском културом и чувањем традиције. У њихове позитивне особине спадају: солидарност, осећање за правду и слободу, историјска туга, способност за самоодрицање, војничке способности, а у негативне непромишљени поступци, ирационално расуђивање, потцењивање реалности, несталност, несистематичност и склоност импровизацији и вербализму.

У оквиру овог психичког типа, Цвијић је сагледао и мухамеданску групу, односно исламизиране динарске Србе у Босни и Херцеговини, новопазарском Санџаку и на Косову. Под утицајем ислама, важећих друштвених правила и источњачке културе промењене су особине овог српског становништва. Премда су сачували српски језик, карактеристичан презименски наставак -ић, трагове у обичајима и веровањима и сећање на своје словенско порекло и ранији друштвени статус, пресудан религијски утицај успео је да ослаби природне етничке и културне везе. Усаглашен са важећим исламским правилима, начин живота који су вековима водили динарски муслимани пресудно је утицао на формирање не само њихових духовних и моралних особина, него и на промену њиховог физичког изгледа. Анализирајући њихову психологију преверника, Цвијић је запазио да је разлог њихове неугодности и нетрпељивости према својим некадашњим етничким и верским сународницима у подсећању на њихову прошлост. Да би доказали своју верност, вршили су чак и насилну исламизацију и учествовали у немилосрдном гушењу хришћанских буна и устанака на Балкану.

Пресељењем из подручја у којем су у датом историјском периоду и одређеном друштвеном и културном амбијенту оформили свој менталитет, људи мењају и своје психолошке одлике. Тако су и Срби досељени из Босне и Херцеговине у Лику почетком XVI в. укључивањем у организацију Војне крајине стекли и нове особине. И даље су их красиле висока моралност, јуначке особине, спремност на oпраштање и жртвовање, али је њихова виолентност била укроћена тако што нису више били људи који су плаховито, непромишљено, импулсивно и ирационално реаговали. Након укидања Војне крајине и промене амбијента у којем је преобликован дотадашњи и формиран нови војнички менталитет, мењају се и психичке особине Личана који постају занатлије, трговци, земљорадници. Динарски психички тип је био основ јужнословенском јединству оствареном након Великог рата заједничком државом. Иако су имали много заједничког, верски разлози су пренагласили постојеће мале разлике д. у мотив за потврђивањем националних посебности. Латентни ривалитет између заједница прерастао је током XX в. у националистичку нетрпељивост према другим нацијама и ескалирао у жестоку шовинистичку мржњу и крваве међусобне обрачуне. После II светског рата и ратова 90-их година XX в. на овом простору створена је нова геополитичка, национална и социо-културна реалност битно другачија од стања из времена Цвијићевог проучавања овог подручја. Од некадашњег динарског психичког типа остали су извесни елементи који се, зависно од средине у којој су се сачували, могу препознати у мишљењу и понашању њихових становника.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, Говори и чланци, I, Бг 1921; Балканско полуострво и јужнословенске земље, основи антропогеографије, Бг 1966; Т. Р. Ђорђевић, „Економија и социјални типови у Србији", Наш народни живот, 4, Бг 1984; П. Џаџић, Homo Balcanicus, homo heroicus, Бг 1987; „Јован Цвијић и балкански психички типови", пог. у: О балканским психичким типовима, Бг 1988; Б. Јовановић (прир.), Етнопсихологија данас, Бг 1991; Карактерологија Срба, Бг 1992; В. Јеротић, Дарови наших рођака, II, Бг 1993; Ж. Требјешанин, Политика и душа, Бг 1995; Б. Јовановић, Карактер као судбина, Бг 2004; Пркос и инат, Бг 2008.

Б. Јовановић