ДИМИТРИЈЕ ЛАСКАРИС ЛЕОНТАРИС

ДИМИТРИЈЕ ЛАСКАРИС ЛЕОНТАРИС, великаш (? -- ?, 6. IX 1431). Човек од поверења византијског цара Манојла II Палеолога (1391--1425). У почетку каријере се истакао као војсковођа у Мореји (Пелопонезу) и Тесалији. У време краткотрајне управе цара Јована VII Палеолога у Солуну (1403--1408) био је његов сарадник и саветник, а након што је, после Јованове смрти 1408, управу у Солуну преузео деспот Андроник Палеолог, трећи син цара Манојла II, служио је као његов тутор и фактички управитељ града све до 1415/1416. Када је 1416. у Солун доспео Мустафа Челебија, син султана Бајазита I (1389--1402), један од османских претендената, који су се између 1402. и 1413. борили за султански престо, Д. Л. га је отпратио за Цариград и острво Лемнос, где је овај требало да буде држан према договору између цара Манојла II и султана Мехмеда I (1413--1421). Године 1420/1421. предводио је византијско посланство Мехмеду I које је требало да преговорима спречи предстојећи османски напад на Цариград. Маја 1421. био је у новој дипломатској мисији на османском двору у Једрену, где се задесио баш у време султанове смрти. Након тога је ослободио Мустафу из заточеништва на Лемносу, истичући га као супарника новом султану Мурату II (1421--1451). Када је Мустафа потом успео да заузме Галипоље, послат је да затражи од њега да му преда град. Предводио је 1427. византијску флоту у победи над снагама деспота Карла I Токоа у бици код Ехинада. Пред крај живота се замонашио под именом Давид, а сахрањен је у Манастиру Петра у Цариграду. Имао је сина Јована Ласкариса Леонтариса.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Бг 1960; J. Barker, Manuel II Paleologus (1391--1425): A Study in Late Byzantine Statesmanship, New Brunswick 1969; E. Trapp, H. V. Beyer, K. Sturm-Schnabl (ур.), Prosopographische Lexicon der Palaiologenzeit 6, Wien 1983.

П. Коматина