ДИКЦИЈА

ДИКЦИЈА (лат. dictio: говорење), наука о начину изговарања гласова, слогова, речи и реченица у култивисаном и у уметнички обликованом изражавању, као и сам начин изговарања гласова, слогова, речи и реченица у култивисаном и у уметнички обликованом говору. За добар начин изговарања је од посебног значаја прозодија: висина, јачина (и с њом повезана чујност), дужина, темпо, боја гласа, паузе, ритам. Ту спадају и супрасегментна обележја: акценат речи, реченични акценат, акценатска целина и интонација. Култивисан говор је усклађен са књижевнојезичком нормом, али је такође логичан, јасан, удаљен од дијалекта и жаргона, сагласан са циљевима и садржајем говора, без усмених шаблона итд. Уметности говора припада не само култивисан него и изражајан, често и емоционалан говор, онај чији је садржај исказан нијансирањем прозодијских елемената, што обухвата: изражајно читање прозног и песничког текста, рецитовање, приповедање, говорништво, сценски говор (у позоришту, на радију, телевизији и у филму) и певање. Говор је предмет расправе и у теорији књижевности -- једна група стилских фигура зове се фигуре д. Говор је често праћен нејезичким елементима као што су израз лица (мимика), гестови, покрети тела итд., што је значајно у глумачкој уметности. Д., као теоријској и практичној дисциплини, највише пажње посвећује се на факултетима драмских уметности и у позоришту.

ЛИТЕРАТУРА: О. Недовић, Говорна култура, Бг 1973; Ђ. Живановић, Б. Ђорђевић, С. Васић, Дикцијске теме, Бг 1979; Б. Ђорђевић, Граматика српскохрватске дикције са практикумом, Бг 1984; М. Дешић (прир.), И камен би речима подигао -- избор из српског и светског беседништва, I--III, Бг 1999--2000.

М. Дешић