ДИЈАНА
ДИЈАНА, римско археолошко налазиште на локалитету Караташ, на десној обали Дунава, на излазу из Ђердапске клисуре, односно Гвоздених врата. Ту се налази римски и рановизантијски кастел Diana или Zanes, око којег су формирани цивилно насеље и некрополе. На основу археолошких ископавања зна се да је прво земљано утврђење настало још почетком I в. н.е, у времe владавине императора Августа. Оно је имало правоугаону основу, димензија 110х95 м, а било је оријентисано дужим странама у правцу север--југ. Бедеми овог утврђења били су од палисада испуњених набијеном земљом, а куле квадратне основе биле су од дрвета. Прво утврђење је било опасано одбрамбеним ровом, карактеристичног пресека у облику латиничног слова V (fossa fastigata), дубоког 3 м. Земљано утврђење на Караташу обновљено у првој половини I в., последњих година владавине цара Тиберија или у време његовог наследника Клаудија. У овој фази бедеми утврђења су имали темеље од камена, који су носили палисаду, а одбрамбени ров је имао заобљено дно, односно пресек у виду латиничног слова U (fossa punica). Из овог хоризонта живота утврђења потичу многобројни археолошки налази, често луксузне израде, из италских и галских радионица, који су били у поседу легионара, као што је: луксузно керамичко посуђе, рељефно украшено фигуралним, биљним и геометријским мотивима -- terra sigillata, затим светиљке од печене земље орнаментисане на исти начин, бронзане фигурине разних божанстава, бронзано посуђе и светиљке, стаклене посуде и сл. Земљано утврђење из I в., које има две фазе градње, било је веома важна стратешка тачка у време када Римљани формирају границу на Дунаву, јер се налазило на излазу из Ђердапске клисуре. Оно је контролисало пловидбу Дунавом кроз Ђердап, али, можда још важније, кретање варвара са леве обале, Дачана, који су под вођством краља Буребисте често прелазили на десну обалу у пљачкашким походима.
Прво камено утврђење подигнуто је у време Домицијанових или Трајанових Дачких ратова, крајем I или почетком II в. Оно је изграђено на истом месту као земљани логор, али је било већих димензија -- 138х123 м. План Д. прати Хиподамусов принцип, где осе оријентисане према странама света (север--југ и исток--запад) означавају правац две главне улице, cardo и decumanus, које се секу под правим углом у центру кастела. На свакој страни утврђења налазила се по једна капија брањена паром кула квадратне основе, а ка спољашњости заобљеним угловима налазиле су се дефанзивне, увучене куле исте основе. Овакве куле штитиле су и бедеме -- по две на краћим странама логора и по три на дужим странама. У средишту кастела констатована је зграда команде -- principia, а западно од утврђења складиште прехрамбене и друге робе -- horreum. Без обзира на чињеницу да је после Трајановог освајања Дакије римска граница померена северно од Дунава, Д. је задржала свој значај. Ово утврђење је било седиште и пристаниште једног дела дунавске војне флоте Classis Flavia Moesica, која је обезбеђивала и регулисала пловидбу овом реком, али и царинска постаја, која је контролисала проток роба дунавским путем од Црног Мора до средње Европе и обратно. Треба напоменути да је Д. контролисала и канал који је прокопан да би се, при пловидби Дунавом, заобишли ђердапски вирови -- cataractae. Поменути канал почињао је на 7 км низводно од римског утврђења у данашњој Текији (Transdierna) и био је дугачак 3,22 км, а широк 57 м. На основу епиграфске грађе, сматра се да је канал прокопан године 100/101. На једном вотивном натпису из Караташа помиње се Cataractarum statio Diana, што показује да је кастел контролисао и излаз из поменутог канала.
Почетком III в., у време династије Севера, извршене су мање обнове бедема Д., а најзначајније је подизање по две куле у виду латиничног слова U на источној и западној капији. У овом периоду формирано је и цивилно насеље уз кастел. Археолошка истраживања потврђују процват Д. током II и прве половине III в. Поред војничких барака, у унутрашњости утврђења откривен је низ просторија у којима су биле смештене занатске радионице и продавнице -- tabernae, у којима су израђивани разни утилитарни предмети: посуђе од печене земље, предмети од кости и рога, као укоснице, игле и чешљеви, бронзане копче -- fibulae. Ово указује на чињеницу да је Д. била један од занатско-трговинских центара на ђердапском делу дунавског лимеса, који је превасходно служио за снабдевање пограничне војске и становништва цивилних насеља у овом делу Подунавља. У овом периоду функционисало је и јавно, највероватније војничко, купатило -- balneum, о којем сведочи натпис ветерана Марка Улпија Антонија Секунда, бившег центуриона, који је нађен југоисточно од утврђења.
После напуштања провинције Дакије 272--275, обновљена је римска граница на десној обали Дунава, тако да Д. опет постаје погранично утврђење. Крајем III в. формирана је провинција Приобална Дакија (Dacia Ripensis) на делу територије провинција Горње и Доње Мезије, у којој се нашла и Д. Током прве трећине IV в., у време владавине Константина I, кастел Д. је потпуно реконструисан у оквиру обнове римског лимеса, границе на Дунаву. Капије на источном и западном бедему, реконструисане у претходној фази, потпуно су зазидане, тако да су у функцији остале само јужна, сада главна, капија и северна капија ка Дунаву. Јужна капија је ојачана потковичастим истуреним кулама, док су на југоисточном и југозападном углу утврђења подигнуте офанзивне, истурене четвороугаоне куле. Од североисточног угла кастела, у правцу североистока, ка обали Дунава, подигнут је одбрамбени зид, а такав зид је подигнут и ка северу, од северозападног угла. Ови зидови штитили су неку врсту подграђа са пристаништем. У југоисточном делу унутрашњости утврђења истражена је базиликарна грађевина с апсидом на северу, највероватније principia из овог времена. Такође, југозападно од утврђења констатовани су остаци цивилног насеља, које се развијало од средине II до краја IV в. Требало би поменути и опеке са печатом DAR DIANA (Dacia Ripensis Diana), које су налажене не само у Д. већ и у низу утврђења на десној и левој обали Дунава, на овом делу лимеса. Ово сведочи о постојању државних, војних циглана у Д.
Иако је већина утврђења на ђердапском делу дунавског лимеса обнављана по указу царева Валентинијана и Валенса, донетом 364. у Нишу, реконструкција бедема и кула Д. из овог времена није потврђена археолошким истраживањима. Ипак, ово утврђење је страдало у инвазији Атилиних Хуна у Подунавље 441--443, о чему сведочи хоризонт деструкције, паљевине и рушења, из овог времена. У наредних готово 70 година Д. није функционисала као погранично утврђење и административно-економско средиште, већ је повремено пружала уточиште, међу разрушеним бедемима, преосталом, сеоском становништву из околине. Највероватније почетком VI в., за владавине Анастазија или Јустина I, започела је реконструкција утврђења у оквиру обнове овог дела лимеса. У Прокопијевом делу De aedificiis Д. се помиње два пута у списку обновљених утврђења на Дунаву која се налазе у области Аквиса (regio Aquensis), као Занес (Zavne"), једном као градић, а други пут као погранично утврђење. Међутим, у време Јустинијанове обнове, средином VI в., није било већих интервенција на плану утврђења Diana/Zanes. На месту зазидане западне капије призидана је велика, офанзивна, правоугаона кула, југоисточна угаона кула је додатно ојачана и бедеми су, на неким местима, удвојени. Кастел на Караташу задржава велики војно-стратешки значај све до пада римске границе у Аварској најезди 595/96, када је Д. спаљена и срушена до темеља. На основу писаних извора и епиграфских споменика у Д. је потврђено присуство легија IV Scythica, V Macedonica и IV Flavia, кохорти V Gallorum Antoniniana и VI Thracum, а у касноантичком периоду legio comitatenses Dianenses је потврђена у спису Notitia dignitatum из средине V в. Из касноантичког периода, IV--VI в., низ грађевина различите намене откривен је у утврђењу, а ван бедема је истражена касноантичка некропола и ранохришћанска гробница триконхалне основе, меморија, северно од кастела. У оквиру касноантичке некрополе истражене су зидане гробнице богатијих грађана, али и скромни гробови сиромашног становништва. Осим личних предмета, делова одеће и накита, у гробовима, углавном, нема других налаза, што уз њихову оријентацију у правцу запад--исток, сведочи да су становништво касноантичке Д. чинили хришћани.
Археолошка ископавања на Караташу започета су 1979. у оквиру заштитних истраживања при изградњи ХЕ „Ђердап" II и још увек трају. Анализа стратиграфије културних слојева и многобројних налаза из Д. омогућила је реконструкцију историје и свакодневног живота овог важног римског утврђења и насеља на дунавском лимесу, које је живело од почетка I до краја VI в. Велик број археолошких налаза из Д., изузетне историјске и уметничке вредности, може се видети у поставци Археолошког музеја Ђердапа у Кладову, археолошкој поставци Музеја Крајине у Неготину и у сталној археолошкој поставци Народног музеја у Београду. Међу њима треба издвојити мермерну главу мушкарца, израђену у стилу реализма, главу мермерне статуе богиње Дијане, бронзане статуете Нептуна и Меркура и бронзану лампу са дршком у облику позоришне маске.
ИЗВОРИ: E. Böcking (ур.), Notitia dignitatum et administrationum omnium tam civilium quam militarium in partibus Orientis et Occidentis, Bonae 1839--1853; J. Haury (ур.), Procopii De aedificiis, Lipsiae 1913.
ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; M. Мирковић, Римски градови на Дунаву, Бг 1968; J. Ранков, „Ископавања на Караташу, први претходни извештај 1978/79", ЂС, 1980, 1; Ј. Ранков, „Караташ -- Statio cataractarum Dianae -- Јужна капија: извештај о археолошким истраживањима у 1980. години", ЂС, 1984, 2; Ф. Каниц, Србија, земља и становништво, II, Бг 1985; M. Vasić, V. Kondić, „Le limes romain et paléobyzantin des Portes de Fer", у: Studien zu den Militärgrenzen Roms III, 13 Internationaler Limeskongress, Aalen 1983, Vorträge, Stuttgart 1986; В. Кондић, „Balneum логора Diana"; „Statio cataractarum Diana"; Ј. Ранков, „Statio Cataractarum Diana: извештај о археолошким испитивањима 1982", ЂС, 1987, 4; Ј. Кондић, „Дијана -- утврђење I века", Старинар, 1989/90, 1991, 40, 41; J. Kondić, „The Earliest Fortifications of Diana"; P. Petrović, M. Vasić, „The Roman Frontier in Upper Moesia: Archaeological Investigations in the Iron Gate Area -- Main Results", у: P. Petrović (ур.), Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Bg 1996; M. Мирковић, Римљани на Ђердапу. Историја и натписи, За 2015.
С. Петковић