ДЕВИЗНА ПОЛИТИКА и ДЕВИЗНИ СИСТЕМ
ДЕВИЗНА ПОЛИТИКА и ДЕВИЗНИ СИСТЕМ, систем мера које се спроводе у области промета са иностранством уз плаћање девизама. Д. п. је део спољноекономске и монетарне политике, који у пословању девизама обухвата активности регулисања сфере међународних обрачуна и подржавања националне валуте. Циљеве д. п. утврђују монетарне власти, а спроводи је централна банка са другим финансијским институцијама. Прилагођавајући се спољнотрговинској и монетарној политици, са којом има неке заједничке инструменте, д. п. може имати разне форме: билатерални централизовани или нецентрализовани клириншки промет у разним варијантама; мултилатерални клириншки промет у разним варијантама; слободни инострани платни промет, пре свега за текуће трансакције, уз могућност проширења на остала плаћања, с ограничењем или укључењем и домаћих резидената; и слободни платни промет с неограниченом могућношћу конвертовања девиза и плаћања у злату (у доба златног важења). Предмет д. п. је и регулисање курсева. У доба златног важења они су слободно осцилирали у границама златних тачака. У бретонвудском систему фиксираног курса од 1944. дозвољено је осцилирање од паритета до ±1%, а политика непосредног утицаја на курс састоји се у промени званичног девизног курса. Августа 1971. укинута је замена долара за злато, а децембра после девалвације долара маржа је повишена на 2,25%. У фебруару 1973. нова девалвација долара и одустајање од подржавања фиксираних курсева довели су до прихватања политике слободног формирања или ,,пливања" курсева и стварања новог Јамајчанског система у 1976--1978, који је озаконио демонетизацију злата и режим пливајућих курсева. Д. п. обухвата и терминске курсеве. Иако је пожељно да се централне банке у том погледу споразумеју, данас свака интервенише на терминском тржишту по своме, односно у споразуму са ММФ-ом од случаја до случаја. Стога су и извозници и увозници принуђени, ако желе да се заштите, да склапају послове осигурања курса по неповољним условима или да се изложе ризицима, посебно кад се, после склопљеног посла, појаве гласови о предстојећој адаптацији курса валуте у којој је посао склопљен, а поготову ако се ти гласови обистине.
Д. с. је начин регулисања, ограничавања или забрањивања промета робом и услугама с иностранством, стицања и располагања девизама, као и плаћања и наплаћивања с иностранством. Реализује се скупом законских и других прописа, који регулишу извоз и увоз робе и услуга, неробни девизни прилив и одлив, кредитне послове с иностранством, пословање овлашћених банака, пословање девизног тржишта, коришћење девиза, улагање страног капитала у домаће привредне субјекте и др. По степену ограничавања може бити строг, кад регулише целокупан промет с иностранством, свако плаћање и наплаћивање, као и свако стицање и располагање девизама; или либералан, кад регулише мали део промета, само одређена плаћања и наплаћивања, или само поједина стицања и располагања девизама. Између ова два пола има много варијаната. Д. с. се мења временом, а мере ограничења условљене су потребама привреде. Обезбеђујући конвертовање домаће и других (конвертибилних) валута д. с. омогућава увозне токове неопходне за одвијање домаће производње и валоризацију реализације од продаје у иностранству.
Период до I светског рата. Падом Смедерева 1459. Србија постаје део турске царевине, изгубивши атрибуте суверене земље, а поред осталог она губи сопствену валуту. Устанцима почетком XIX в. и каснијим дипломатским акцијама постепено је враћан суверенитет, али је привреда била сувише слаба и неразвијена, претежно натурална, тако да се потреба за сопственом валутом није одмах испоставила. Током прве половине XIX в. циркулисао је страни новац, по неким подацима чак 43 врсте (10 златних, 28 сребрних и 5 бакарних), који се делио у две главне групе: турски и цесарски (аустријски и златни и сребрни новац европског порекла). Важније су: златни аустријски дукати и турска мамудија, сребрни талири, орлаши и крсташи, те бакарни турски грошеви и марјаши. Иако се о девизној и монетарној политици тешко може говорити, ипак су још од Првог устанка предузимане неке мере које би се као такве могле означити. Тако су Карађорђеве власти забраниле унос папирног новца у Србију и изношење из земље већих количина златног и сребрног новца (изузев по специјалном одобрењу Совјета). Ради решавања проблема мноштва разнородног новца, као основна новчана јединица узет је грош, чиме се обнавља пракса из времена када је Аустрија држала Београдски пашалук (1717--1739). Грош је обрачунска јединица („уображени новац"), служи за одређивање односа вредности разних врста новца, као и за изражавање цена, разрез и наплату пореза, те за вођење пословних књига и државних финансија. За плаћања, као прометна средства, коришћене су разне врсте новца. Државни акти којима се одређивала вредност страног новца у оптицају биле су новчане тарифе. По неким мишљењима, оне су први пут прописане 1808. Најпре су издаване двапут годишње, у пролеће и у јесен, у време прикупљања пореза („Ђурђевске" и „Митровске" тарифе), касније по потреби, кад дође до промена вредности монета на иностраним тржиштима или кад се из одређених разлога хоће оборити вредност неког новца (пре свега, турског). Тарифе су се испрва мењале иницијативом турске, а касније српске стране.
Почев од прикупљања пореза из нових округа, припојених 1832. и 1833, када је желећи да сузбије (лош) турски новац, прописао да се порез прима у „цесарским парама", кнез Милош је практично увео двоструки курс гроша, „чаршијски" и „порески", „узимајући два турска гроша за један порески". Како је Турској, на име данка, предаван исти турски новац по пуној номиналној вредности, сматра се да су тиме постигнуте велике уштеде за српску државну благајну, док су заправо само двоструко глобљени порески обвезници. Новчане прилике усложњаване су и наплаћивањем ђумрука на промет неких врста новца приликом преласка границе, у оба смера, што је укинуто августа 1848.
Од средине XIX в. потичу иницијативе за увођење националног новца и за оснивање националне (емисионе) банке. Питање националне валуте било је хитније и због потребе преласка на десетни систем мера, јер је тадашњи грош дељен на 40 пара. Министар финансија предложио је 1868. Државном савету да се „у Србији заведу собствени земаљски новци" и указао да „Правитељство Књажеско држи да за Србију треба усвојити француску монетну систему" (десетни систем). Предлог је прихваћен и 1869. искован је у Бечу први бакарни новац (с ликом кнеза Михаила и ознаком 1868. године). Овај новац задржао се у промету око 15 година и повучен је 15. VI 1884.
После ковања првог новца покреће се питање увођења папирног новца. Министар финансија се 1872. обратио Државном савету, од којег добија негативно мишљење, и 1873. Главном трговачко-занатлијском одбору у Београду, заједно с предлогом за оснивање Народне банке и за њено право да издаје банкноте. Одбор је подржао иницијативу, али она није реализована. Септембра 1873. донет је Закон о ковању српске сребрне монете, који прихвата начела и одредбе конвенције о Латинској монетарној унији од 1865. и одређује динар као основну јединицу српске сребрне монете. Сребрни новац искован је с ознаком 1875. као годином издања и с ликом књаза Милана. Пуну монетарну независност стиче Србија на Берлинском конгресу, након којег је децембра 1878. донет Закон о српском народном новцу, којим Србија дефинитивно прилази Латинској унији (од тада динар према монетама Француске, Италије, Швајцарске и Белгије има паритет 1:1). Закон утврђује да динар садржи 0,835 чистог сребра и да је тежак 5 грама, као и да се дели на 100 делова (нове или динарске, за разлику од старих пара) и предвиђа ковање златног новца, новог сребрног новца, као и могућност даљег ковања бакарног новца. Новац је искован 1879. и 1880, с ознаком 1879. и ликом Милана Обреновића. Од тада па до краја I светског рата српски метални новац кован је још неколико пута: 1883. од никла, а 1884. замењен је бакарни ситан новац новцем од никла, док је 1890. бакарни новац замењен сребрним. Сребрни новац емитован на основу закона од 1873. замењен је 1903. сребрницима новог кова, а 1904. кован је ситан новац од никла и бронзе. Новац је кован и за време балканских ратова (1913. у сребру и у никлу) и I светског рата (1914. у сребру и 1916. у сребру и никлу).
Док је почетком 1870-их истицана као пример земље без државних дугова, једине у Европи и безмало у целом свету, током те деценије у условима ратова за независност и њеним стицањем, Србија добија нову међународну позицију и нове обавезе у градњи привреде и инфраструктуре. Реализација унутрашњих и спољних зајмова за те потребе ишла је тешко, па се приступило реквизицијама, а обавезе градње железница резултовале су афером с Бонтуовим зајмовима и Генералном унијом. Следили су зајмови за наоружање (с давањем права монопола на увоз соли) и аграрни зајам, за накнаду бившим власницима спахилука и чифлука, као и зајмови намењени консолидовању државних финансија, па су оне дугорочно дестабилизоване.
У међувремену, даље иницијативе (1875, 1879, као и 1881. енглеска, руска и француска -- Генералне уније) за оснивање народне банке нису прошле, да би Закон о Народној банци био усвојен децембра 1882, и банка је основана 1884, као привилегована приватна установа типа акционарског друштва (Привилегована народна банка Краљевине Србије). Банка је могла да издаје новчанице размењиве за злато и да за издате новчанице одржава покриће у злату у висини од 40%. Закон предвиђа и да се исплата новчаница, по добијеном овлашћењу, може вршити и у сребру до извесног процента, као и да покриће може бити замењено сребром, али највише за једну четвртину. Ова двојност злата и сребра важиће до Великог рата. Прва српска златна новчаница пуштена је у оптицај јула 1884. Због тешкоћа у прихватању новчаница, чак и од стране јавних благајни, као и ажије која се плаћала за ефективно злато, златна подлога је до краја године пала на незнатну количину, а низак је био и оптицај новчаница, па је Народној банци 1885. омогућено да издаје и новчанице у сребру, што је био повратак на неку врсту биметализма. Тада је издата новчаница од 10 динара у сребру, која је боље примљена. Касније су издаване и друге новчанице обеју врста, укључујући и новчаницу од 20 динара у злату из 1905, последњу новчаницу Српске народне банке те врсте. Све до те године трајао је ривалитет између златних и сребрних новчаница, при чему је за златне одржавано прописано покриће, а за сребрне је по законима од 1896. до 1904. примењиван систем контингентирања („плафонирања"), тј. одређивање максималног износа до којег су могле бити емитоване. Привредна и финансијска политика биле су почев од 1905. сређеније, па у наредним двема годинама држава није ништа дуговала Народној банци, a 1911. први пут се појавила дисажија на злато. Балкански ратови, као и Царински (свињски) рат из којег је Србија изашла ојачана, нису донели тешкоће српском новцу. Изузетак је период од објаве рата с Турском до јануара 1914, када су исплаћиване златне новчанице са 25% у сребру. На почетку I светског рата први пут се укида замена новчаница у злато и у сребро. Као непосредна последица дошло је до великог скока ажије злата, са 0,50% јула 1914. на 16% с избијањем рата и 40% пре евакуације, услед чега је био забрањен извоз злата. Истовремено дошло је и до губљења вредности динара према другим валутама. По окупацији аустроугарска круна је проглашена законитим средством плаћања, уз курс 1 круна = 2 динара, исти курс проглашен је према бугарском леву, а према немачкој валути 1 марка = 2½ динара. Према швајцарском франку курс је, сходно правилима Латинске монетарне уније, одржаван на нивоу 1:1 све до почетка рата. Од 1916. динар се у избеглиштву може мењати за 0,88 франака, а током те године на Крфу пада на 76%, па затим и на 67% законског паритета, али се доцније опоравља. Званична вредност динара одржавана је током рата финансијском подршком Француске и Енглеске, које су фактички гарантовале курс динара (део кредита коришћен је за размену девиза за динар), али у слободном или приватном промету у савезничким земљама српска валута није стајала тако добро, крајем рата размењивало се 25 швајцарских франака за 100 динара. Одржавању курса динара допринело је што је српска влада 1915. на време изнела своју златну резерву у вредности 60 милиона француских франака и депоновала је у Француској банци у Паризу. Руководство Народне банке опирало се и повећању новчаног оптицаја у иностранству и смањењу металне подлоге, због чега је 1915. и 1917. исковано 21.579.766 динара у сребру.
Р. Буквић
Међуратни период. У међуратном периоду девизни режими често су мењани, у распону од слободне девизне трговине до великих девизних рестрикција. Они су били повезани с променама спољнотрговинске политике, од извозно протекционистичке у првим поратним годинама ка јачим ограничењима увоза. У скоро целом периоду динар се котирао на свим важнијим светским берзама (Њујорк, Цирих, Париз, Лондон, Праг, Берлин) и на три домаће (Београд, Загреб, Љубљана). Његов курс је у већем делу периода био стабилан, изузимајући првих неколико година, када је у условима валутних нерегуларности и унифицирања валуте снажно опадао, као и средином 1930-их с епизодом „златног динара", после које је постао махом клириншка валута, с вишеструким курсевима (званични, курс са званичним примом, слободни црни). Д. п. спроводили су Министарство финансија и Народна банка Краљевине Југославије, а значајан утицај на девизна кретања остваривале су и девизне берзе, као и банке овлашћене за трговање девизама. Поред валута, на домаћим и страним берзама котирале су се и државне облигације, које су чиниле око петину промета на берзама, међу којима су веома уносне биле „Ратне штете", облигације које су намењене обештећењу лица погођених ратом (са 2,5% ренте), и Инвестициони зајам из 1921 (7%). Кретања на берзама била су слободна до 1932, када почињу интервенције државе, усмерене првенствено на куповине облигација чији се курс смањивао, да би крајем периода почеле интервенције и ПРИЗАД-а (Привилеговано извозно акционарско друштво) и Завода за извоз стоке.
У моменту настанка Краљевства СХС на његовој територији је функционисало више врста новца: круна бивше Аустроугарске и српски динар чинили су највећи део новчане масе, док су црногорски перпер, валуте савезничких држава (француски франак, грчка драхма и италијанска лира) и валуте протераног окупатора (уз круну, немачка марка и бугарски лев) били мање заступљени. Све те валуте пре рата биле су на златном девизном стандарду, имале су стабилне вредности и међусобне релације (на Њујоршкој берзи динар је котирао 19,3 центи, аустроугарска круна, исто као и немачка марка, вредела је 5% више, док је фунта плаћана нешто преко 25 динара). Постојале су и две емисионе установе, Србије и Црне Горе. Валутни хаос, повећаван дотоком безвредних аустроугарских круна, захтевао је хитну унификацију новчаног система, избором јединствене новчане јединице и заменом затечених валута новим новцем. Пред крај рата Влада Србије доноси на Крфу решење о курсевима за замену разног новца за српске динаре, који се по ослобођењу мењају у корист динара. Прихватање динара као новчане јединице нове државе није довођено у питање, а српски динар био је у оптицају чак и током 30-их година. Послови сређивања валутних односа и унифицирања динара, перпера и круна поверени су српској Народној банци. Она је као прелазно решење фебруара 1920. штампала динарско-крунске новчанице.
Новоформирана влада, чији је министар финансија Момчило Нинчић имао ту дужност и у српској избегличкој влади, у децембру 1918. предузима мере за сређивање валутних прилика. Изношење српских динара с територије бивше Краљевине Србије забрањено је, али је та забрана укинута после непуна три месеца. Забрањен је унос круна (и лева) из иностранства у износима већим од хиљаду апоена и донета је одлука о њиховом жигосању и пописивању, што су чиниле и друге државе с бивше крунске територије. Ова акција, осим што је имала значајно економско дејство, била је и политички инспирисана, а циљ је био да распрши наду о евентуалној монетарној унији на подручју бивше империје. Жигосање је спроведено у току јануара 1919. Њиме је утврђено да у новом краљевству има 5.323 милиона круна, што се не сматра тачним износом, а прилив круна настављен је и после тога. Одмах по жигосању донета је одлука о штампању државних папирних динара којима ће се заменити круне по накнадно одређеном курсу. Штампање је ишло споро и тек крајем године створени су услови за замену. Ради тога жигосане круне су маркиране.
Перпер је замењен без проблема за динарско-крунске новчанице у 1921 (до 5.000 перпера al pari, преко тог износа 2 за 1 динар). Бугарски, као и немачки новац замењени су наплатом притиввредности на државном нивоу. Највише проблема било је у замени круна. Крајем 1918. и почетком 1919. разменски (пијачни) курс у земљи и иностранству био је две круне за динар (курс наметнут по окупацији био је 1 круна = 2 динара), да би потом курс круне знатно „попустио" (у марту се на Београдској берзи већ могло за динар добити скоро три круне, што је потврђено решењем Владе маја 1919). У периоду јануар 1919 -- јануар 1920. круна је на светским тржиштима још више опала: од 17,09 на 271,43 круна за долар. Али од 1919. почиње слабљење српске валуте чији је узрок појава велике количине динарских новчаница у иностранству (швајцарски холдери, који су динаре купили током рата, почели су нагло да их продају) те је средином 1919. за француски франак било потребно издвојити 1,73 динара, да би у септембру те године динар пао на пола франка. Пад би вероватно био и снажнији да у то време Краљевство СХС није добило последњи савезнички зајам од Француске и Енглеске у износу од 50 милиона франака, који је помогао да се покрију најнеопходније државне потребе, и повећа понуда девиза у земљи.
Министар финансија Војислав Вељковић, отац „југословенског динара", током 1919/20. извршио је осетљиву акцију преобраћања круна у динаре. Најсложенији део послова водио је његов помоћник, економист Велимир Бајкић, крупни финансијер и политичар. Курс замене одређен је крајем децембра 1919, као 4:1. Против те релације оштро су протестовали северозападни крајеви земље, сматрајући да су тиме знатно оштећени, и та се расправа наставила деценијама. У јануару 1920. донета је одлука о пуштању у оптицај крунско-динарске новчанице, по фиксираном односу од 4 круне за динар. И круне и постојећи динари замењивани су с овом новчаницом al pari (сваки за своје) почев од 16. фебруара па до 3. јуна. Током 1922. крунско-динарске новчанице замењене су динарском новчаницом НБ Краљевине СХС и динар је од 1. I 1923. постао једино средство плаћања у земљи. Већ у току замене круна, у другом кварталу 1920. динар се почео опорављати, али је то трајало врло кратко, до августа исте године. Уследиле су честе промене девизних режима (септембар 1920, март и јул 1921), које су довеле до слободне трговине девизама, али је и она брзо укинута (септембар 1921), а целокупна трговина девизама стављена је под контролу државе.
С мањим или већим прекидима динар је слабио до фебруара 1923, када се на страним берзама котирао и до двадесет пута мање од предратног курса. Најодговорнији за пад динара били су експанзивна монетарна политика и дефицит трговинског биланса. У послератном периоду већина европских земаља доживела је снажне инфлационе таласе јер је социјални притисак био неиздржљив. Краљевина СХС није била изузетак, али је у њој спречено да се раст цена претвори у хиперинфлацију, као што је било у Аустрији и Мађарској, као и у Немачкој. С почетком 1923. почиње успон динара, што се може повезати с доласком Милана Стојадиновића на место министра финансија. Иако су остала значајна ограничења, д. п. је либералнија.
У наредне три године динар је одржавао снажну позицију на светским берзама, сређене су државне финансије и оборена је инфлација. По периодизацији НБ 1925. почиње фаза стварне (фактичке) стабилизације динара, која је трајала до 1931, али је динар одржавао стабилност и после тога. Стабилност динара праћена је и растом девизних резерви, услед повећаног извоза и зајмова. Девизни режими су и даље често мењани, али је динар одржавао стабилност чак и након избијања кризе 1929 -- током те године он је био једна од најстабилнијих валута на Циришкој берзи.
Иако су се неповољни предзнаци појавили у другој половини 1930 (смањење промета на берзи и девизног стока, дефицит девизног и трговинског биланса), НБ није мењала дисконтну стопу, а затим је маја 1931. узет зајам од 1.025 милиона француских франака. У трећем кварталу 1931. уведена је законска конвертибилност, односно „златни динар": утврђен је чврст паритет динара према злату, уведени су златно важење и замењивост новчаница НБ за злато. Једна од најкраћих конвертибилности у светској економској историји завршена је после 102 дана: 7. октобра се обуставља слободна продаја злата, заводи се обавеза продаје девиза од извоза (до 80%), уводи се стимулативни курс за девизе (додатак на званични курс, зван „прим"), кредитна политика постаје рестриктивна. Као узрок заокрета наводи се светска економска криза, а истиче се да је конвертибилност олакшала знатан одлив капитала (у великој мери у злату) из земље, да је довела до брзог пада динара на слободним тржиштима и допринела снажном паду друштвеног производа (ДП).
Следи период опадања курса, пада промета на берзама и пада спољнотрговинске активности. На домаћим берзама динар је котиран по старом официјелном паритету, али од друге половине 1932. постојала је и котација с примом (додатак на званични курс за стимулацију извозника и дестимулацију увозника), којим се покушала премостити разлика између официјелног и тржишног курса, а који је више пута увећаван. Услед рестриктивне монетарне политике унутрашња куповна снага динара се чак повећавала, а даљи пад спољнотрговинске размене спречен је закључивањем клириншких уговора с већим бројем европских земаља. Клиринг је убрзо преузео примат над слободном девизном трговином, а девизни режим се кретао ка јачању ограничења.
У 1933. динар је ојачао, а затим одржавао стабилност и на унутрашњим и на спољним берзама до 1938. Фактички, он је опет био везан за швајцарски франак, чија је официјелна котација служила за обрачуне вредности других валута. У слободном промету динар је имао нешто веће осцилације, али без већих потреса. Те осцилације омогућавале су потребну депресијацију динара без формалне промене његове вредности. Појачана девизна и спољнотрговинска контрола и клириншко трговање преко којег је ишло и до ¾ размене, ублажавали су притисак на динар.
У јесен 1938. динар знатно депресира на слободном тржишту, али се захваљујући оштрим мерама девизне и спољнотрговинске политике одржава на неизмењеној вредности према главној валути (долар), а према осталима чак апресира. Слична су била кретања и на страним берзама. Колебања у клириншком промету нису била значајнија, осим у случају Немачке, која је постала најзначајнији спољнотрговински партнер, где је динар пао. Услед тога закључивани су билатерални споразуми којима је прилагођаван курс. Девизна нестабилност до краја године, појачавана „Минхенском" („Судетском") кризом, изазвала је даља девизна и спољнотрговинска ограничења. У 1939. околности су се поправиле, па је затим део ових ограничења укинут. У наредне две и по године динар је био стабилан, што је одржавано великим (девизним) протекционизмом. Курс најтргованијих државних обвезница (тзв. „Ратне штете") био је 27. марта и 5. априла 1941. стабилан, а промет је био висок, али је то постигнуто захваљујући интервенцији, односно куповинама „јавне (државне) руке", која је и на тај начин смањивала ратну психозу. Последњи монетарни акт Краљевске Владе био је издавање нових новчаница 8. IV 1941, за које се не зна да ли су се нашле у циркулацији.
Р. Буквић; Г. Николић
Период 1945--1990. Одмах после II светског рата девизни и спољнотрговински системи Југославије били су строго централизовани, с монополом државе над спољнотрговинским и девизним токовима, с диференцијалним и диспаритетним девизним курсевима. Развој је ишао ка постепеном децентрализовању и препуштању неких делова спољнотрговинског и девизног промета привредним субјектима, али, као и код целог привредног система, није био једнозначан -- државни монопол је замењен разним облицима контроле спољнотрговинских и девизних токова, уз периоде нешто веће либерализације. Децентрализација је праћена недоследностима и промашајима, који су довели до платнобилансних и девизнобилансних позиција република и покрајина, као једног од главних узрока (и последица) разбијања јединства југословенског тржишта и стварања различитих услова пословања у разним деловима земље.
Д. с. се развијао од (нереалног) фиксног девизног курса и потпуне централизације девиза у Централном девизном фонду (ЦДФ) (до средине 1952), ка флуктуирајућем девизном курсу (прихваћеном 2. VII 1973), те децентрализацији девиза и покушајима формирања девизног тржишта. Развој д. с. праћен је девалвацијама динара, испрва постципативним, а затим не само из потреба уравнотежавања извозних и увозних цена, односно постизања реалног девизног курса, него и у функцији директног стимулисања извоза, као и променама у царинској и ванцаринској заштити, те у инструментима стимулисања извоза, чиме се у ствари кориговао званични девизни курс. То се одражавало и на различите услове пословања разних делова привреде (предузећа, делатности) у спољнотрговинским односима.
До јула 1952. држава је имала монопол спољне трговине, с малом улогом извозника и увозника. Разлике у ценама робе на домаћем и иностраном тржишту изједначаване су од 1946. Егализационим фондом, што је означавало вишеструке девизне курсеве и проширило принцип рентабилности „по сваку цену" и на ову област. Спољна трговина обављала се преко овлашћених трговинских организација -- генералних дирекција извоза и увоза, као административно-оперативних руководстава производних предузећа која су извозила и увозила робе и услуге и старала се о извршењу планом предвиђеног обима извоза и увоза, те Главне дирекције за међународну шпедицију и јавна складишта, све под контролом Министарства спољне трговине, оформљеног 1947. Монопол је условљен пре свега наслеђеном трговинском структуром из међуратног периода -- половину извоза чинили су прехрамбени и други пољопривредни производи, око 20% припадало је дрвету, даљих 20% обојеним рудама и металима. Стратегија у спољној трговини заснивала се на експлоатацији природних богатстава ових сектора, да би се приходима од извоза финансирао увоз опреме и репроматеријала.
Резолуција Информбироа доноси велике промене. Удео потрошне робе у увозу смањен је са 22% од пре рата на око 11% у периоду 1947--1951. На источноевропске земље непосредно после рата односило се око 75% спољне трговине, а у годинама 1947--1948. тај удео се стабилизовао на око 50% (извоз) и 42% (увоз). Средином 1948. те земље су смањиле трговину с Југославијом на једну трећину, а 1950. потпуно је обуставиле. Пошто је Југославија одбила Маршалов план, а остала је и ван GATT-а (General Agreement on Tariffs and Trade -- Општи споразум о трговини и царинама), прекид односа с источним лагером довео је до опадања укупних спољнотрговинских токова. Обим спољне трговине је престигао (вредносно) ниво из 1948. у 1951 (увоз) и 1956 (извоз).
Први службени паритет динара утврђен је априла 1945: 1 кг чистог злата = 56.300 динара или 1 динар = 17,762 мгр чистог злата; курс америчког долара је 50,06 динара. Први паритет који је потврдио ММФ маја 1949. био је 17,7734 мгр чистог злата за динар, односно 56.263,80 динара за килограм чистог злата; паритетни курс динара је 50 за амерички долар. Он се примењивао на целокупни платни промет с иностранством до децембра 1951. и бивао је временом све више прецењен. Иако је ММФ допуштао, у случају „фундаменталне неравнотеже" биланса плаћања, једнократне депресијације девизног курса, то није коришћено, углавном из политичких разлога. Званични курс је служио као обрачунска категорија између централне банке и извозника и увозника. Прецењеност динара коригована је механизмом изједначења цена, чиме је уведен систем вишеструких девизних курсева.
С осамостаљивањем предузећа на унутрашњем, почеле су припреме самосталног наступа и на спољном тржишту. Због нереалности паритета динара, извозницима пољопривредних производа дозвољена је 1951. продаја девизних прихода множењем званичног курса фактором 7, што је наговестило девалвацију од јануара 1952. Паритет је повећан на 337.583 динара за 1 кг чистог злата, односно 2,9622 мгр чистог злата за динар, што је дало курс од 300 динара за долар, који је важио до јуна 1964.
Укидању монопола спољне трговине 1952. следило је укључивање индустријских предузећа у спољнотрговинску мрежу. Егализациони фонд је укинут и уведени су извозни и увозни коефицијенти, а тиме и диференцијални курсеви, као инструмент изједначавања цена на домаћем и страном тржишту. Почело се са 17 коефицијената, од 0,5 (за извоз пољопривредних производа) до 4,0. Коефицијентима је дестимулисан извоз сировина и репроматеријала, као и пољопривредних производа и подстицан њихов увоз, они су служили и као заштита домаће прерађивачке индустрије и подстицали извоз њених производа. Као облик девизног тржишта уведена су 1952. девизна обрачунска места (ДОМ) са слободним формирањем курсева. Уведена је ретенциона квота, као део девизног прихода којим располаже предузеће (у старту 45%), за увоз, или за продају другим предузећима на ДОМ-у, по слободним курсевима.
Курсеви су на ДОМ-у формирани на високом нивоу: 1951. просечни извозни курс је 354, а 1952. повећао се на 585 динара за долар. Просечни увозни курс био је 440 динара, па је (релативно) јефтин увоз вршио притисак на платни биланс. С растом курсева смањиван је промет девиза на ДОМ-у, а повећаван део обавезно продаван ЦДФ-у по званичном курсу. Ради спречавања раста курсева на ДОМ-у и обезбеђења увоза неопходне опреме и сировина, све више девиза додељивано је увозницима из ЦДФ-а по званичном курсу, тако да је ДОМ губио намењену улогу, и у све већој мери су девизе административно дистрибуиране, по захтевима појединачних предузећа.
Службени паритет из 1952. брзо се показао нереалним и појавила се потреба за девалвацијом. По споразуму са ММФ-ом то је изведено као „промена обрачунског курса", децембра 1954, када је одређена вредност, без промене важећег паритета, од 632 динара за амерички долар (двоструки званични курс исправљен за диспаритет односне валуте), значи динар је фактички девалвирао око 50%. Смањени су број коефицијената и њихови распони (од 0,5--4 на 0,8--2), тиме и распон вредности долара на 556 до 1.264 динара (раније од 150 до 1.200). Резултат је практично смањење распона вредности курсева „према доле", односно укидање ранијих коефицијената мањих од 1,75, претворених у коефицијент 0,8, односно у курс од 556 динара за долар. Овај метод смањивања диспаритета „према доле" постаје тада (лоша) традиција која омогућава отварање нових диспаритета „према горе" и која гура инфлацију и депресијацију националне валуте. Ради стабилизације курсева на ДОМ-у уведен је допунски коефицијент од 2,0, претходник обрачунског курса.
На посебним састанцима -- „круговима" на ДОМ-у, уведеним јануара 1954, НБЈ ставља на располагање појединим производним секторима одређену суму девиза за увоз, с тим да је они споразумно поделе између себе. Карактер и састав кругова се мењао, а њихов број повећавао, на крају их је било 80. Формирањем кругова редукован је значај ДОМ-а као слободног тржишта, оно је ограничено на редовне састанке, а на њима је због велике тражње и мале понуде девиза било великих осцилација. Од 1956. НБЈ је једини продавац девиза на ДОМ-у. Високи курсеви на ДОМ-у прерасподељивали су доходак од увозника ка извозницима, па је уведен порез на ове зараде (80% на курсне разлике).
На почетку 1950-их спољна трговина обављана је готово искључиво са земљама Западне Европе и САД, а од средине деценије дошло је до обнављања односа са земљама СЕВ-а, с клириншким плаћањем и режимом билатерално уговорених робних листа. То је време економских интеграција и на Западу и на Истоку, које се негативно одражавају на спољну трговину Југославије, па су значајни обнова и интензивирање веза с источним блоком и настојања да се повећа број земаља ван Европе с којима је обављана спољнотрговинска размена. Она је била проширена како географски тако и у погледу на структуре производа по намени. Створена је тзв. капиларна трговина, која због малих количина производа који се размењују умањује тржишне тешкоће и ризик од пословних флуктуација, али повећава трошкове пласмана.
Марта 1954. промењен је девизни режим: извозни коефицијенти се обрачунавају на основу флуктуирајућих курсева на ДОМ-у, а извозници део девиза на слободно располагање уступају НБЈ по слободно формираним курсевима, уместо по службеном, док је порез на курсне разлике смањен са 80 на 30%. Крајем 1954. уведен је обрачунски курс, на нивоу двоструког званичног, исправљеног за диспаритет односне девизе, тј. 632 динара за амерички долар. Уместо прикривених вишеструких, званично функционише већи број курсева: службени (300 динара) и обрачунски (632), као и два посебна вида -- званични увећан за прим од 100% (600) и званични увећан за прим од 33,33% (400 за амерички долар). Курсеви су примењивани на различите трансакције, у замршеном систему, који се често мењао.
Јединствен обрачунски курс за промет с иностранством уводи се 1. I 1961, као званичан курс увећан за прим од 150% (750), осим за туризам (600 динара за амерички долар, који је примењиван 15. II - 31. XII 1961). Низак обрачунски курс је изабран као концесија стагнирајућој пољопривреди, до тада су се паритети пољопривредних цена груписали око курса од 632 динара, или нешто изнад тога. Од 1. I 1962. до 1. I 1965. у употреби су били званични курс од 300 (за вођење књига банака и статистике платног промета с иностранством и спољне трговине) и обрачунски од 750 динара за долар, који се примењивао на целокупни прилив и одлив девизних средстава у платном промету с иностранством и приликом откупа и продаје ефективних страних валута.
Укидањем извозних и увозних коефицијената марта 1961. и формално су елиминисани вишеструки курсеви, а уведене извозне премије (од 10, 22 и 32%) на нови обрачунски курс. Овим су успостављена четири диференцијална извозна девизна курса динара (од 750, 832,5, 915 и 990 динара за долар). Ради стимулације извоза уведене су пореске олакшице, а коришћена је и ретроцесиона квота -- извозницима је омогућено да након обавезне продаје девиза НБЈ могу да откупе одређени износ (у процентима од вредности свог извоза) и обезбеде увоз за потребе пословања, а развијен је и специфичан систем везивања извоза с увозом. Уместо увозних коефицијената враћене су царине, примењиване до увођења коефицијената 1952. Царине су уведене на све увозне машине и опрему, а принцип апсолутне заштите пренео се и на друге позиције, па је изграђен систем царинске заштите с највишим тарифама у Европи. Просечна царина била је око 20%, али је она била диференцирана: пољопривреда и шумарство су без заштите, потрошачка роба има заштиту од 10 до 40, а опрема и други индустријски производи између 17 и 60%.
Поред царина, увоз је квантитативно ограничаван режимима увоза: 1. слободан; 2. на основу либералне дозволе; 3. на основу генералне дозволе до одређеног износа девиза и 4. контингентирани, а који опредељују и могућности куповине девиза од банака. Извоз је слободан, а изузетно за поједине робе прописују се извозни контингенти или одређује роба која се може извозити само на основу дозволе. Стимулисан је извозним премијама, стално повећаваним, чиме је нарушавана реалност девизног курса и створена скала различитих ефективних курсева.
Током припрема за реформу, јуна 1964, померен је курс динара, али не званичном девалвацијом, него корекцијом јединственог обрачунског курса, са 632 на 750 динара за долар. То је фактички девалвација у односу на ранији обрачунски курс за 15,75%, а у односу на званични за 60%. Поново је де факто уведен систем вишеструких девизних курсева. Све то довело је до новог померања курса, јула 1965, када је извршена друга званична једнократна девалвација, којом је паритет динара одређен на бази односа 1 кг чистог злата = 1.406.594,79 динара или 0,7109368 мгр чистог злата = 1 динар. Курс америчког долара је 1.250 динара, што је била девалвација према америчком долару у номиналном износу од 66,7%. Дана 1. I 1966. извршена је деноминација, тако да је нови курс 12,50 за долар. Релативно високом девалвацијом, као и претходном корекцијом обрачунског курса, створена је, први пут, антиципативна предност у погледу ценовне конкурентности извозних производа. Нови курс је прецењен за око 10--15%. Истовремено је, на страни извоза, систем коефицијената замењен механизмом извозних подстицаја и повраћаја по валутним подручјима, регионима и производима. Девизне резерве биле су на ниском нивоу, уочи девалвације 6% вредности увоза, што је довело до увођења коефицијената за изједначавање цена у распону од 0,5 до 4, практично увођења вишеструких курсева у распону од 150 до 1.200 динара за амерички долар. Коефицијенти су изједначавањем домаћих и иностраних цена вршили функцију диференцијалних девизних курсева, а истовремено били инструмент субвенционисања извоза.
Отварање привреде било је изразито у реформи 1965. као и у измени девизног режима почетком 1967, када су напуштена квантитативна заштитна и платнобилансна ограничења у увозу, уз пројектовану конвертибилност динара. Извршена је девалвација, као и обимна интервенција у ценама, праћена знатним смањивањем степена царинске заштите и извозних подстицаја. У 1966. укинута је обавеза извозника да девизе продају НБЈ, уведени су девизни рачуни на којима они могу да држе девизе остварене извозом, укинуте су извозне премије (осим неких изузетака) и прешло се на стимулацију извоза друштвено регулисаном алокацијом девиза, док су задржане и олакшице, примењиване и у другим земљама. Либерализовање увоза, посебно пољопривредних производа, довело је до апсурдне ситуације: Југославија је од средине 1965. до краја 1968. била једина земља умерене климатске зоне без заштите пољопривреде.
Режими извоза и увоза су се разликовали. Извоз је једноставан: највећи део је либерализован (ЛБ), за мањи број дефицитарних прехрамбених производа и вишак сировина које се не прераде обавезна је извозна дозвола, а за извоз у клириншке земље сагласност државе. Режими увоза су сложенији. Највећи део је на режиму ЛБ, где увозник код НБЈ, или овлашћене банке слободно набавља девизе за увоз, а код режима ЛБО (режим условно слободног извоза/увоза) за увоз је потребна дозвола надлежних савезних органа. Остатак је потпадао под разне режиме ограничавања: глобални девизни контингент, девизни контингент, договарани контингент, робни контингенти, као једини остатак из ранијег система робних ограничења, и режим чистих увозних дозвола, испрва примењиван код специфичног увоза (експлозив, муниција, фитиљи), касније проширен на увоз неких сезонских прехрамбених производа.
У прелазном периоду делимично је задржан систем у којем извозници слободно располажу делом остварених девиза, и то на основу: ретенционе квоте (у просеку 7% од извоза, уз разлике по врстама извоза), кроз институцију „претежног извозника", везивањем увоза за извоз и кроз посебне повластице за производно-финансијско повезивање с иностраним партнерима. Крајњи циљ, до 1970, била је општа либерализација увоза и конвертибилност динара. Извоз се допунски стимулише курсним ингредијентима, ретенционом квотом и инструментима кредитне политике. Тако су фактички рестаурисани вишеструки девизни курсеви, али у непрегледнијој форми. Почев од 1967. развија се допунски царинско-заштитни инструментаријум -- антидампиншке мере, компензаторне дажбине, специјални систем заштите у пољопривреди (посебне дажбине -- прелевмани за увоз пољопривредних производа), дажбине за пореско изједначавање, као и таксе за царинско евидентирање.
Нови систем из 1972, у условима значајних промена на међународном политичком и економском плану, омогућио је плаћање и наплату у пословању с иностранством у девизама и динарима, преко овлашћених банака. У 1973. напушта се систем утврђеног паритета (у односу на злато и на амерички долар), а тиме и институција маржи осцилације курсева, и прелази на пливајући курс. Привремена ограничења су: глобална девизна квота, којом се регулише увоз одређене робе и услуга; институција претежног извозника; ОУР које извозе претежни део производње могу сировине и репроматеријал које увозе за потребе сопствене производње да слободно плаћају до износа девиза које су оствариле извозом робе, а за робу коју увозе на основу робног контингента, девизног контингента или дозволе само у оквиру количине или износа који су им утврђени; ретенциона квота: за плаћање опреме и резервних делова за инвестиционо одржавање које увозе за сопствене потребе, ОУР могу да користе девизе у висини противвредности дела средстава амортизације опреме, а девизе за ову сврху стичу извозом робе и услуга, куповином од овлашћених банака за динаре итд.; везивање увоза за извоз; утврђивање квоте експлоатационих трошкова ОУР које пружају услуге у међународном робном и путничком промету; обавезно полагање унапред одређених динарских или девизних депозита.
Међубанкарско девизно тржиште уводи се маја 1973. На њему учествују домаће овлашћене банке и НБЈ. Курсеви валута према динару формирају се на основу понуде и тражње конвертибилних девиза и на основу курсних односа на важнијим девизним берзама у свету. Они могу да осцилирају за 1% око паритетног девизног курса, касније просечно за 2,5%. Овлашћене банке су могле куповати и продавати девизе на домаћим тржиштима, средином 1975. омогућено им је да на страним тржиштима обављају арбитражне послове с мање значајним европским валутама, а пред крај 1975. пословним банкама одобрене су арбитражне трансакције у иностранству.
Начелом слободног располагања девизама оне се могу користити за плаћања у иностранству или за улагања у властита или мешовита предузећа у иностранству. Као новина уведено је начело обавеза и одговорности република и покрајина у извршењу платног биланса и девизног биланса Југославије. Заједничка д. п. обухвата: а) политику унапређивања и подстицања извоза робе и услуга, те других облика економских односа с иностранством; б) политику увоза; в) политику заштите домаће производње: г) политику курса динара; д) политику девизних резерви; ђ) политику кредитних односа с иностранством; е) политику усклађивања међусобних односа републичких и покрајинских СИЗ-ова; и ж) политику платнобилансних ограничења.
У пројекцијама платног и девизног биланса Југославије утврђују се и пројекција платнобилансне и пројекција девизнобилансне позиције република и покрајина. Њихово увођење један је од најкрупнијиx промашаја у развоју девизног и спољноекономског, можда и целог привредног система. Оно је значило довођење до краја начела везивања увоза с извозом, сад на територијалном принципу. Последице платнобилансних и девизнобилансних позиција република и покрајина су нарушавање јединства југословенског тржишта, нарушавање раније изграђене друштвене поделе рада и кидање репродукционих токова у југословенској привреди.
Изменама крајем 1982. платнобилансне и девизнобилансне позиције република и покрајина више нису саставни део јединствених пројекција платног и девизног биланса Југославије, него имају улогу и карактер инструмента планирања у области економских односа с иностранством и садрже планске циљеве и задатке којима се одражавају улога и одговорност република и покрајина у формирању, вођењу и остваривању политике економских односа с иностранством и остваривање платног и девизног биланса Југославије.
У другој половини 1980-их дотадашње институције, међу њима најважније заједнице за економске односе с иностранством, укинуте су. У политици економских односа с иностранством акценат је на стимулисању извоза тзв. политиком реалног курса, која се сводила на убрзано депресирање динара. Извозни и увозни режим је одређен као слободан, али се увоз може регулисати одређивањем контингената, а извоз и увоз издавањем дозволе.
Ради стимулисања извоза сваке године утврђује се део прихода од царина и других увозних дажбина који се преноси на посебан рачун, за повраћај царина и других дажбина у корист ОУР које извозе, а за општу привредну пропаганду и општу туристичко-информативну делатност на посебан рачун ПКЈ. Девизно тржиште чине послови куповине и продаје девиза који се обављају између овлашћених банака и ОУР, између овлашћених банака непосредно и на Међубанкарском састанку Јединственог девизног тржишта (ЈДТ) на којем учествује и НБЈ. Међубанкарски састанак је посебан облик ЈДТ. У домену рада ЈДТ су утврђивање курса динара -- он се образује у складу с понудом и тражњом девиза и економском политиком земље, и куповина и продаја девиза, које се могу куповати и продавати промптно и на термин.
У реформи на прелазу у 90-те предвиђене су мере и активности у оквиру политике курса, повраћаја царине и ванцаринских дажбина, подстицаја и унапређења извоза, политике увоза и заштите домаће производње и тржишта, политике кредитних односа с иностранством и политике девизних резерви. Конкуренција на међународним тржиштима ће бити основни дугорочни подстицајни фактор подршке извозу јер ће утицати на подизање интегралне конкурентности југословенске привреде. Ради тога динар је по девалвацији и деноминацији, после хиперинфлације, крајем 1989. постао конвертибилан за текуће трансакције, укључујући право грађана да купују девизе, а нови, фиксни курс одређен је на нивоу 7 за (западнонемачку) марку и 12 динара за амерички долар.
Период од 1990. Делимична конвертибилност динара, као једна од полуга Програма, уз чврсту монетарну политику и замрзавање плата до 30. јуна и др., требало је да обезбеди стопу инфлације у 1990. од 13%. Током прве половине 1990. Програм је спровођен успешно, укључујући и готово тренутно укидање црног девизног тржишта, а затим је попуштање стега у политици плата уз честе промене циљева монетарне политике вратило старе и потенцирало нове проблеме. Почео је неконтролисан раст потрошње, девизне резерве после раста до августа у наредна четири месеца су се вратиле на ниво с почетка године, примарна емисија је расла брже него што је било предвиђено. Упоредо с тим одвијали су се политички процеси којима је припремано отцепљивање република од Југославије. Амандмани на Устав СФРЈ из августа 1990. формално су вратили неке надлежности НБЈ, али су републике прогласиле сувереност својих прописа и фактички отпочеле распад земље. У оквиру тога савезни закони нису поштовани и спровођење економске политике било је изузетно отежано. Крајем 1990. курс динара више се није могао држати, он је девалвиран 1. I 1991. на 9 динара за марку, а интерна конвертибилност је укинута. Проблеми тиме, наравно, нису решени и 20. IV 1991. уследила је нова девалвација (на 13 динара). Средином године отпочели су оружани сукоби, да би у октобру и децембру Словенија и Хрватска прогласиле отцепљење и увеле сопствене валуте. Била је то и најава новог таласа инфлације. Процесу распада земље затим су се придружиле и Босна и Херцеговина и Македонија, а Србија и Црна Гора прогласиле су 27. IV 1992. Савезну Републику Југославију. Иако је монетарни систем СРЈ централизован, хиперинфлација није спречена, а допринели су јој и ратни услови у окружењу и деловање санкција Савета безбедности УН. Формално, она је започела у јануару 1992. и трајала је до јануара 1994, када је сломљена Програмом реконструкције монетарног система и економског опоравка Југославије (Аврамовићев програм). Била је то најдужа хиперинфлација у историји, са стопом инфлације на крају 1993. од 3.508.091.786.746% (друга највећа у историји) и стопом раста црног курса немачке марке у јануару 1994. од 1,75% на сат. У овом периоду извршено је неколико деноминација динара (јул 1992. брисана 1 нула, септембар 1993. 6, децембар 1993. 9 и јануар 1994. 7 нула), али је и поред тога крајем 1993. одштампана новчаница највеће номиналне вредности у историји: 500 милијарди динара. Национална валута изгубила је готово у потпуности своје функције и замењена je немачком марком.
Инспирацију за кључни елемент Програма -- увођење паралелне валуте, његов аутор је пронашао у искуству увођења двојне валуте у новчаној реформи 1922‒1924. у Совјетској Русији (увођење новог динара, уз задржавање старог, и уз њихов паритет 1:13.000.000). Као кључна тачка то је дало повољне резултате: поред заустављања инфлације, дошло је до нето прилива девиза и раста девизних резерви. Почетни курс новог динара (1:1 према немачкој марки) био је фиксиран и брањен монетарним одбором (емитовање новог динара везано је за злато и девизе), али је он средином године напуштен, што је уз врло рано отварање кредитних линија (у марту) према привреди, довело до нарушавања финансијске дисциплине, тј. чврстог буџетског ограничења: почетна сума новца, процењена на еквивалент од око 50 милиона динара, порасла је средином године на скоро 1,5 а до краја године на скоро 2,5 милијарди динара. Средином године формално је напуштен и монетарни одбор. Уз раније, средином фебруара, напуштање обавеза предузећа да за своје пласмане у новим динарима полажу девизно покриће код НБЈ, то је значило суспендовање интерне конвертибилности новог динара и обнављање црног девизног тржишта, праћено ненаменским трошењем узетих кредита и финансијском недисциплином. Као резултат, тенденција кретања цена је преокренута и оне су од септембра почеле да расту, а тај тренд задржан је и касније, с темпом који је углавном убрзаван. Упоредо с тим обновљено је црно девизно тржиште, и већ јула 1995. марка је на њему вредела 2,6 динара. Опирање корекцији курса трајало је до децембра 1995, када је динар девалвиран на 3,3 динара за марку, а потом 1. IV 1998. на 6 динара за марку. Пад црног кура динара убрзано се наставио, средином 1996. марка се већ на црно плаћала 5 динара, а пред петооктобарски преврат 30 динара.
Године 1999. 19 земаља НАТО пакта напало је СРЈ и бомбардовало је 78 дана. Иако као и раније прокламовани циљеви (стабилност цена и курса) нису могли бити остварени, званични курс није мењан ни у тој ни наредне године, све до 6. децембра. На црном тржишту динар је значајно депресирао, посебно пред промене у октобру, када се за марку добијало и више од 30 динара. Ипак, девалвацијом је извршено уједначавање свих курсева и њихово довођење на ниво јединственог девизног курса од 30 динара за немачку марку. Такође, смањени су трошкови за девизне трансакције и укинута ограничења у располагању девизама. Укинута је обавезна продаја једног дела девизног прихода по основу извоза и обавеза продаје дела девиза намењених за куповину робе при увозу. Свим тим знатно су смањени распони између продајног и куповног курса динара. Динар је почео да флуктуира, а без вишеструких курсева држава је бранила његов курс, у складу с утврђеном д. п.
Током наредног периода осцилације динара нису биле тако велике и изненадне. У појединим годинама он је чак и јачао, мада је удар светске финансијске кризе и у његовом кретању био значајан. У целом периоду курс је брањен интервенцијама НБС, али и великим приливом девизних средстава, по основу задуживања, прихода од приватизација, девизних дознака. Од октобра 2000, када се прихвата девизни курс као номинално сидро у циљу макростабилности, у период јануар 2003 -- септембар 2006. остварена је умерена депресијација курса. Затим се прихвата циљање инфлације у комбинацији с управљано флуктуирајућим режимом девизног курса, али и резултати примене овог модела нису охрабрујући.
Р. Буквић
ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, Историја српских државних дугова од 1867--1895 год., Бг 1909; Д. Аврамовић, „Функција девизног курса у социјалистичкој привреди", Економист, 1952, 3; С. Дабчевић Кучар и др., „О неким проблемима привредног система (Бијела књига)", Економски преглед, 1963, 3--5; Југославија 1945--1964, Бг 1965; М. Угричић, Новчани систем Југославије, Бг 1967; Б. Хорват, Привредни систем и економска политика Југославије, Бг 1970; Ж. Мркушић, Теоријска основа девизног тржишта, Бг 1972; Д. Марсенић, Развој и проблеми привредног система Југославије, Бг 1976; Ф. Мартиновић, Узроци девалвација југословенског динара и њихова ефикасност, Бг 1979; В. Пертот, Економика валутних течајева, Зг 1986; O. Kovač (ур.), Effective Protection and Competitivness of Yugoslav Economy, Bg 1991; Д. Д. Ђелић, Економска анализа ефеката девалвације на спољнотрговинске токове, Бг 1992; Ј. Хаџи-Пешић, Новац Србије 1868--1918, Бг 1995; Новац Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 1995; Р. Буквић и др., „Економска политика и привредна кретања 1994‒1995. и почетком 1996", Југословенски преглед, 1996, 1; Б. Димитријевић, „О хиперинфлацији", Економика, 1996, 7--8; Р. Буквић, „Регионални аспект примарне расподеле у југословенској привреди", дисертација, Бг 1997; И. М. Бецић, Финансијска политика Краљевине СХС 1918--1923, Бг 2003; Г. Николић, Курс динара и девизна политика Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2003; В. Дугалић и др. Народна банка 1884--2004, Бг 2004; Б. Мијатовић, „Замена аустријских круна за динаре 1920. године", Историја 20. века, 2014, 1.