ДЕВИЧ

ДЕВИЧ, средњовековно насеље које се помиње у првој половини XIII в. и истоимени манастир, удаљен 5 км јужно од градића Србице, у Дреници, на Косову. У очуваним писаним изворима манастир Д. се први пут помиње у турском попису области Бранковића из 1455, где се наводи као црква Дјевица са монасима уписаним у село Ловиш. Цркву посвећену Ваведењу Богородице подигао је, према предању, над гробом пустиножитеља Јоаникија, деспот Ђурађ Бранковић око 1434, у спомен оздрављењу своје кћери (девице), по којој је и добио име. У кратком житију Св. Јоаникија изриком се каже да су он и деспот Ђурађ заједно подигли цркву Ваведења Богородичиног. Понегде се у литератури наводи и да је пустиножитељ Јоаникије био „први ктитор". Није поуздано да ли је Јоаникије сахрањен у храму који је подигао за живота, или је деспот над његовим гробом одлучио да подигне цркву. Данашњи изглед цркве резултат је многобројних промена и преградњи, те је тешко судити о њеном првобитном изгледу. Најстарији део манастирског комплекса је црква, једнобродна грађевина правоугаоне основе пресведена полуобличастим сводом подужно постављеним. На источној страни су три полукружне нише, средња представља олтарску апсиду која има тростран облик. Црква је грађена од ломљеног камена и кречног малтера. Изгледа да је уз северну фасаду цркве убрзо дозидан параклис, судећи по остацима живописа датованим у другу половину XV столећа. Крајем XV в. Турци су разорили манастир. Након васпостављања Пећке патријаршије био је обнављан. Култно средиште манастирског комплекса представља одељење квадратне основе, ослоњено на источни зид цркве у којем се налази кивот Св. Јоаникија. Изнад гроба приказано је Успење Св. Јоаникија крај којег је натпис који истиче заслужне за обнову цркве. Натпис помиње игумана Пахомија, јеромонаха Лонгина са братијом, те годину 1578. када „пописа се свети гроб преподобног оца нашего Јоаникија". Приликом конзерваторских радова изведених 1966. у северном параклису откривене су фреске најстаријег слоја из друге половине XV в. Поред лика Св. Јоаникија у одећи великосхимника натписом истакнутог као „први ктитор место сего", налазе се Св. Акакије, свадба у Кани Галилејској и Исцељење раслабљеног. У цркви су преостала још два слоја живописа из 1578 (у конхи апсиде и на источном зиду -- Богородица, Служба архијереја, Благовести и Вазнесење) и из XIX в. (у параклису циклус зидних слика са стојећим фигурама светих Бранковића). Уљано зидно сликарство настало у обнови из 1863, током конзерваторских радова 1966, премештено је на празне зидове наоса старе цркве и садашње припрате. Девички манастир је претрпео тешка разарања 1915 (пијуком је разбијен мермерни кивот са моштима), 1941, 1999. и 2004. Манастир је поседовао богату збирку рукописних и штампаних књига. Према подацима из 1872. збирка је бројала преко 100 рукописних и око 10 штампаних књига. Проф. Радослав Грујић је из Д. донео „Молебствије о деспоту Стефану Лазаревићу" (писано између 1402. и 1405, сада у библиотеци Српске патријаршије у Београду). Судећи по записима, у Д. је била жива и преписивачка делатност. Између два светска рата од некадашње збирке рукописа претрајали су само једно пергаментно јеванђеље (XIII‒XIV в.), триод из 1460, два минеја из XVI в., требник, десетак других црквених књига из XVIII в. и „Девички катистих" из 1762. Манастир су са црквом и свим конацима и зградама 1941. опљачкали, минирали и разорили Албанци из суседних села. Тада су изгореле књиге, иконостас, иконе, а испосница Св. Јоаникија Девичког на северном брегу од манастира и Источник (чесма) ниже манастира су срушени. У међувремену, од 1947. до 1999, манастир је огромним напорима био обновљен и поново стао у ред најзначајнијих српских манастира средњег века на Косову и у Метохији. Јуна 2004. Албанци су у присуству француских јединица НАТО-а разорили цркву и све зграде. Однета су и три црквена звона од којих је једно било донето из цркве Самодреже код Вучитрна. Манастирско гробље, источно од цркве, у којем је било и старијих споменика, потпуно је уништено, а споменици поломљени и разбацани.

Б. Стевановић

Манастир Д. страдао је у II светском рату јер су га Шиптари разорили и спалили, а игумана Дамаскина (Бошковића) убили. Италијани су скинули и однели два велика звона. Остао је само светитељев гроб засут камењем порушеног храма. Обнова је почела 1947. оспособљавањем капеле Св. Јоаникија, 1953. завршен је нов храм, 1956. подигнут конак, 1963. други конак, а 1968. на извору саграђена мала капела посвећена Св. Јоаникију. Изградња је завршена подизањем звонаре (1970) и велике трпезарије за народ (1973). Јуна 1999. шиптарски терористи су га окупирали и три дана физички злостављали монахиње, демолирали га и опљачкали. Поново је страдао у погрому који су 17. III 2004. извршили шиптарски терористи. С обзиром на то да је много пута рушен, обнављан и преправљан, тешко је говорити о његовом првобитном облику. Најстарији део је јужни параклис правоугаоне основе са петостраном апсидом. Источно од олтара је гроб Св. Јоаникија. Иконостас у дуборезу урадио је Милан Милошевић из Чачка, а осликале су га монахиње из манастира Ћелија. У храму је сахрањена „блажена Стојна", тј. монахиња Ефимија, која се упокојила 1895. Залагањем сестринства обнова манастира је у току.

Р. Милошевић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903, III 1905, V 1925, VI 1926; Вучитрнски дефтер № 22, № 234, №305, № 124.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, „Стање средњевековних споменика у југозападној Србији, Космету и североисточном делу Црне Горе", Музеји, 1948, 1; С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557‒1614, Н. Сад 1965; А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини и Старој Србији, Сар. 1972; М. Ивановић, „Црквени споменици XIII‒XX века", у: Задужбине Косова, споменици и знамења српског народа, Призрен--Бг 1987; М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI‒XVII век, Бг 1991; Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, III, Бг 1998; Споменичка баштина Косова и Метохије, Бг 2002; Мартовски погром на Косову и Метохији 17--19. март 2004. с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Бг 2004; Т. Стародубцев, Српско зидно сликарство у доба Лазаревића и Бранковића (1375--1459), Бг 2007; Д. Поповић, „Култ светог Јоаникија Девичког", у: Византијски свет на Балкану, II, Бг 2012; М. Ивановић, Метохија: споменици и разарања, Н. Сад -- Бг 2013; Ж. Огар, Европа је скончала у Приштини, Бг 2014.