ДЕСНИЦА, Владан

ДЕСНИЦА, Владан, књижевник (Задар, 17. IX 1905 -- Загреб, 4. III 1967). Потиче из угледне и политички врло утицајне српске породице Десницa из Обровца, срођене с потомцима јунака народних пјесама Стојана Јанковића; школовао се у завичају (Задар, Сплит, Шибеник), у Паризу и Загребу (дипломирао право 1930). По угледу на алманах Српско-далматински магазин (излазио 1835--1873), покренуо Магазин Сјеверне Далмације (Сплит 1934--1935), гдје је почео да објављује приповједачку и есејистику прозу (претежно окренут животу и традицији Срба и Хрвата у Далмацији). Припремљену збирку приповиједака за београдског издавача „Гецу Кона" и збирку стихова онемогућиле су и уништиле ратне прилике. Прве године окупације провео је у Задру (до 1943), потом у Исламу Грчком, одакле прелази у Загреб као службеник у Влади НР Хрватске (1945--1949), од 1950. је професионални писац. Приповијетке, одломке романа, сценарије, хумореске, чланке, есеје, пјесме, приказе, критике објављује од 1947. Прва Д. засебна књига је роман Зимско љетовање (Зг 1950), а затим су услиједиле збирке приповиједака Олупине на сунцу (Зг 1952); Прољеће у Бадровцу (Бг 1955); Ту, одмах поред нас (Н. Сад 1956); Фратар са зеленом брадом (Зг 1959), те књига пјесама Слијепац на жалу (Зг 1956) и најзначајније дјело, роман Прољећа Ивана Галеба (Сар. 1957). Као приповједач пошао је од портрета, живота локалног јунака („Животна стаза Јандрије Кутлаче", Магазин Сјеверне Далмације, 1934), али ће захватити и комплекс српских сеоба, прилагођавања, денационализације и одрођавања, васпитања, положаја интелигенције у провинцији, додир села и града, типичних карактера, или варирања мотива старије традиције (мотив хвалисавог војника, исповиједање хајдука). Више приповиједака дају граничне ситуације живота (каријера, физичко стање) у сажетим облицима савршене израде (по једној од Д. теза, да „у књижевном дјелу свака реченица мора бити умјетничка"). Наћи ће се, међутим, и приче у којима „читава стварност виси о једној нити", а „наш удес, сам наш живот, леже у руци произвољнога, у власти луде случајности": есејистичке мисли о потенцијалима стварности, мноштву, непредвидљивости исхода догађаја, игри стварног и ирационално-имагинативног (приповијетке „Правда", „Прича о фратру са зеленом брадом"). Новелистички дио опуса Д. усредсређен је на учмале средине које изненадни догађаји стављају у покрет, а судбине јунака захватају поремећај и преокрет. Један тип приповиједака заснива се на некој врсти парадоксалног исхода чврсто утемељеног у локалном („Божићна прича"). Други тип приповиједака као тему има долазак у провинцију и одвија се или као трагедија пропадања или као комедија привидног прилагођавања (нпр. „Бунаревац" и „Прољеће у Бадровцу"). Танани описи далматинских пејзажа су на рубу симболичне антропоморфизације и персонификоване судбине јунака или менталитета поднебља. Виртуозни склоп радње прате развијени коментари који подсјећају на есеје и поглавља романа Прољећа Ивана Галеба. Искуство новелисте заправо је претходило роману Зимско љетовање, који је у првим домаћим критикама нападнут из идеолошко-националних разлога, али је у иностранству (италијански слависти) оцијењен као један од умјетнички најзначајнијих европских одзива на рат. У оксиморонском наслову Д. је наговијестио свој омиљени поступак контрапунктирања физиономија, судбина, менталитета, карактера, обједињених дисперзивном причом о групи избјеглица из Задра у готово изолованом српском селу поред самог града (ауторов положај у Исламу Грчком). Суочавања припадника двију култура имају разнолике видове, од егзистенцијалне зебње до комично-гротескних сцена и чисте а апсурдне трагике, која потврђује непремостиву удаљеност људи присиљених да живе заједно. Роман је сав у кретању изолованих видокруга, самосталних слика у јединственој поетској аури беспрекорне стилске истанчаности. Међутим, Д. је тек с Прољећима Ивана Галеба: игре прољећа и смрти наишао на опште признање књижевне критике. Писан од 1936, роман је објединио ауторове књижевне распоне: организован је око тачке гледишта јунака на прагу старости, изолованог у болничкој постељи (музичар Иван Галеб). Фабула се распршила у евокативне тренутке распоређене најчешће по асоцијативности, али и по вишеструкој контрапунктској игри међусобног освјетљавања живота и смрти (свјетлости/мрака, дјетињства/старости, здравља/болести, чулности/спиритуалности, опажања/контемплације, стварности/привида). Стилски и семантички богато приповиједање (дјетињство, ликови породице, параболичне приче) смјењују есејистичка разлагања (човјек и свијет, умјетност, живот). Разорена епска природа радње („књига без садржаја" као идеал), претворена је у низ наративних, дескриптивних и есејистичких фрагмената високих умјетничких досега и мисаоне дубине. Ритам, густина излагања, убрзава се и разуђује измјенљивошћу стилско-тематских комплекса (иронија, гротеска, коментар, промјена ставова, интонације, улазак фрагмената из текуће стварности и из сјећања и др.). Раздешеност људске судбине ставља се истовремено као пројект приче и пројект поетичке расправе, у естетској функционалности сваког детаља. Настао под упливом аутора ХХ в. (М. Пруст, Т. Ман), у досљедној самоспознаји/самоисказу, роман се састоји и из аутономних прича (дијелом објављене у збирци Ту, одмах поред нас), што потврђује тијесне везе са осталим дијеловима Д. опуса, са есејистиком, лириком, разматрањима естетичких или егзистенцијално-антрополошких питања, и са његовим приповијеткама подједнако грађеним реалистичким поступцима или поступцима модерне фантастике (недовршени роман, Проналазак атханатика, о проналаску лијека против смрти, истовремено је расправа о природи умјетности и антиутопијска визија човјечанства без морала и слободе). Драма Љестве Јаковљеве (Живот под рефлекторима, Зг 1961) усредсређена је на дијалог снажних мисаоно-етичких дилема у стању угрожене егзистенције. У есејима Д. је проницљиво тумачио личност Доситеја Обрадовића и духовну подлогу дјела Мирка Королије, а послије II свјетског рата се супротставио идеологизацији умјетности и грубом поимању реализма у књижевности. Преводио је са француског (А. Жид), италијанског (Б. Кроче, Књижевна критика као филозофија, Бг 1969; Л. Лионело Вентури), руског (Толстој). Дјела су му превођена на словачки, енглески, италијански, чешки, француски, мађарски, њемачки, пољски, руски и др. Сабрана дела Д. изашла су у редакцији С. Кораћа у четири књиге у Загребу 1975, а Изабрана дела такође у четири књиге, у Београду 1993 (четврта књига садржи „Библиографију Д. (1933--1990)" коју је саставила Љ. Томашић).

ДЈЕЛА: Ј. Радуловић (прир.), Прогутане полемике, Бг 2001; Д. Маринковић (прир.), Хотимично искуство: дискурзивна проза Владана Деснице, 1--2, Зг 2005--2006.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милошевић, Дух модерног времена у „Прољећима Ивана Галеба", Бг 1967; М. Јеремић, „Владан Десница", ЛМС, 1967, 399, 5; Ј. М. Миловић, „Разговор с Владаном Десницом о уметничком стварању", ЛМС, 1969, 404, 5; С. Кораћ, Свијет, људи и реализам Владана Деснице, Бг 1972; Р. Микић, „Прољећа Ивана Галеба" Владана Деснице, Бг 1985; К. Немец, Приповиједање и рефлексија, Осијек 1988; Д. Рапо (ур.), Зборник радова о Владану Десници, Зг 2004; Ј. Радуловић, Д. Иванић (ур.), Књижевно дело Владана Деснице: зборник радова поводом 100-годишњице рођења, Бг 2007; Д. Роксандић и др. (ур.), Десничини сусрети 2009: зборник радова, 1--16, Зг 2009; Д. Роксандић, Илузије слободе: огледи о Владану Десници, Зг 2018.

Д. Иванић