ДЕСНА СТРАНА

ДЕСНА СТРАНА, традиционално схватање приоритета који се десној страни даје у односу на леву. Засновано на дихотомном обрасцу међусобно супротстављених чинилаца, поимање десне и леве стране у народном веровању и религијској пракси имало је супротна значењска одређења. Ова разлика је делом проистекла из односа према Сунцу, као првобитног начина оријентисања Индоевропљана у простору, окретањем лица према истоку и праћењем сунчевог кретања јужном хемисфером према западу, што је и подразумевало кретање од леве ка д. с. Такво, према Сунцу, опосуно или наопосуно кретање, од леве ка д. с., имало је позитивно, док је кретање у супротном смеру имало негативно значење. Одређењем десног као позитивног, а левог као негативног, створена је семантичка опозиција која је добила и шире конотације у полној, религијској, друштвеној и етичкој сфери. Десна је сматрана правом, добром, јачом, мушком и божанском страном, док је лева била њена супротност. Према овом обрасцу, веровало се да када некоме зазвони десно уво, да ће добити глас од мушкарца, а када би му зазвонило лево да ће му глас стићи са женске стране. И пол будућег детета је одређиван тако што би се његов први покрет у мајчиној утроби, зависно од тога да ли је на њеној десној или левој страни тумачио манифествовањем мушког или женског знака. На том принципу је предвиђана и скора смрт неког укућанина коју је наговештавало отворено око покојника. Уколико би то било десно, онда је то био предзнак смрти мушкарца, а уколико би било лево онда је оно наговештавало смрт жене. Повезивано са мушким и женским принципом, десно као мушко имало је у патријархалној култури позитивно, а лево као женско негативно значење. Мушки пород се називао „срећа", а жене нису смеле да пређу пут мушкарцу да му се не би догодила нека несрећа. Традиционално позитивно значење д. с., у односу на супротну, леву страну, наглашава и хришћанство у којем десно добија значење божанског атрибута. Након Христовог васкрсења и узнесења, он је, како се вели, заузео своје место поред Бога са његове д. с. (Мк 16, 19). У храмовима, током литургије, на д. с. стоје мушкарци, а на левој жене. Потекао из соларног култа, обредни правац кретања удесно је опонашање сунчевог кретања па се зато и сматрало да је тај смер добар и да се његовим поштовањем може постићи жељени позитиван ефекат. Тим смером су се кретале обредне поворке, окретао славски колач и играна народна кола. Коло које се кретало у супротном смеру, од десне ка левој страни, било је мртвачко коло, „коло наопако", чијим је хтонским карактером изражавана жалост за покојником. У црној магији, вршеној са циљем да се другоме начини штета и учини зло, приоритет је имала лева страна. Значењска опозиција десног и левог изражена је и у схватању среће и несреће, односно добра и зла. Сваки појединац је, према веровању, имао свог анђела на десном и свог ђавола на левом рамену који су му одређивали шта да чини. Људи традиционалне културе у свакодневном животу и у религијској пракси посебно су пазили на редослед којом ће ногом или руком нешто најпре учинити у важним животним тренуцима када су се обредом настојали обезбедити напредак и срећа. Тако би млада десном ногом закорачила у свој нови дом, а полаженик је улазио десном ногом у кућу коју је полазио. Овог правила да приоритет има д. с. држали су се и у свакодневном животу приликом облачења и обувања. За оног коме током дана иде све наопако, који показује зловољу, свадљивост и нетрпељивост према другима, каже се да је „устао на леву ногу". У савременој култури је потиснуто традиционално дубље религијско значење ових опозиционих појмова, па данашњи човек последице одређених својих поступака тумачи у кључу празноверних схватања десног и левог.

ЛИТЕРАТУРА: M. Стојковић, „Опосун, наопосун и трократно наопосуно окретање", Зборник за народни живот и обичаје ЈАЗУ, 1929, 27, 1; С. Зечевић, „Лева и десна страна у српском народном веровању", ГЕМ, 1963, 26; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991.

Б. Јовановић