ДЕПЕНДЕНЦИЈАЛНА ГРАМАТИКА

ДЕПЕНДЕНЦИЈАЛНА ГРАМАТИКА (лат. dependens: који зависи), правац структуралне граматике у којој се синтагматски односи у реченици посматрају са становишта односа зависности између делова синтаксичке структуре. Француски лингвиста Лисјен Тенијер увео је у лингвистику појам валентности (1959), одраније пoзнат у хемији, који је дефинисао примарно као способност глагола да у реченици отвори места ограниченом броју актаната, везујући их за себе као сателите. Тако је Тенијер глаголу доделио улогу реченичног регенса, а осталим члановима реченице статус депенденса. На овај начин је однос регенс--депенденс устоличен као кључна синтагматска релација подесна за опис сваке језичке структуре. Поменути хијерархијски однос представља се у виду дијаграма, или стабала, где више место заузима регенс а ниже депенденс, који су међусобно повезани линијом, нпр.:

Д. г. се не задовољава установљавањем односа део--целина, већ тежи утврђивању интерне хијерархије међу речима у једној реченици. Утврђивање валенцијског потенцијала регенса, нарочито кроз призму његове квантитативне и квалитативне валентности, као и настојање да се депенденси разврстају у једну од две могуће класе зависних синтаксичких јединица -- допуне и додатке, неки су од кључних задатака те теорије.

Д. г. се највише развијала у оквиру Лајпцишке и Манхајмске лингвистичке школе, а показала се и као погодна методолошка основа за учење страних језика. Зато су на начелима теорије д. г. настале многобројне граматике, међу њима и контрастивне, као и валенцијски речници, чији је главни циљ опис и објашњење граматичких структура и функција једног језика. Утицај Манхајмске школе осетио се и у србистици, а његови непосредни резултати су контрастивне граматике немачког и српскохрватског језика, немачког и српског језика, граматике српскохрватског и српског језика као страног, те валенцијски речници: U. Engel, P. Mrazović, Kontrastive Grammatik Deutsch-Serbokroatisch 1--2 (Mannheim -- N. Sad 1986); В. Петровић, К. Дудић, Речник глагола са граматичким и лексичким допунама (Бг -- Н. Сад -- Сар. 1989); П. Мразовић, З. Вукадиновић, Граматика српскохрватског језика за странце (Ср. Карловци -- Н. Сад 1990) и Граматика српског језика за странце (Ср. Карловци -- Н. Сад 2009); U. Engel, S. Srdić, M. Alanović, Deutsch-serbische kontrastive Grammatik. Teil I: Der Satz (München--Berlin--Washington 2012); М. Alanović, A. Đurović, U. Engel, S. Srdić, Deutsch-serbische kontrastive Grammatik. Teil II: Das Nomen und der nominale Bereich (München--Berlin--Washington 2014); М. Alanović, U. Engel, B. Ivanović, S. Ninković, Deutsch-serbische kontrastive Grammatik. Teil III. Verb und Verbalkomplex (München--Berlin--Washington 2014); А. Ðurović, B. Ivanović, S. Srdić, U. Engel, M. Alanović, Deutsch-serbische kontrastive Grammatik. Teil IV: Partikeln (Hamburg 2017); U. Engel, M. Alanović, S. Ninković, Deutsch-serbische kontrastive Grammatik. Teil V: Vom Text zum Laut (Hamburg 2018).

ЛИТЕРАТУРА: L. Тesnière, Éléments de syntaxe structurale, Paris 1969; V. Àgel и др., Dependenz und Valenz / Dependency and Valency, 1, Berlin 2003.

Миливој Алановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)