ДЕНОТАЦИЈА

ДЕНОТАЦИЈА (лат. denotatio), компонента лексичког значења која представља однос између појединачних речи и делова стварности и којом се упућује на класе предмета или појава означених појединачним речима. Репрезентант д., тј. односа између језика и стварности назива се денотат. Он се у сазнању говорника једног језика јавља у виду представе, тј. уопштеног обрасца појава из стварности. Д. се може разликовати у различитим језицима зато што се језицима различито парцелише стварност. Говорници једног језика могу, на пример, имати ширу, ужу или различиту д. назива за црвену боју у односу на говорнике другог језика. Денотати нису прецизно одељени ни унутар истог језика. Није, на пример, сасвим строга граница између представа српских речи друг и пријатељ, град и велеград. Границе д. нису оштро повучене, чине својеврсни континуум. Понекад нејасне границе денотата могу изазвати проблеме у комуникацији, а посебно у превођењу речи са једног језика на други. Проблем се решава тако што, премда се денотати нејасно „преливају" један у други, постоји заједнички центар који омогућава комуникацију. Разликује се фокална д. од тоталне д. Фокална д. је централна и она мора бити иста за две речи да би се оне могле заменити једна другом у једном језику или у више језика, а тотална д. им се може и разликовати. Поред д. лексичко значење садржи и друге компоненте од којих су најважније десигнација, конотација, домен примене.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Згуста, Приручник лексикографије, Сар. 1991; T. Прћић, Семантика и прагматика речи, Н. Сад 2008; Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Бг 2010.

Р. Драгићевић