ДЕЛИНИ

ДЕЛИНИ, Коста (Константин), глумац, редитељ, управник позоришта (Београд, 8. V 1868 -- Добој, 8 III 1916). Настављајући породичну традицију, студира фармацију у Лајпцигу, али убрзо прелази у Минхен где узима приватне часове глуме и показује интересовање за сликарство. По повратку у Србију, 1885. одлази у Јагодину где је глумац у путујућем позоришту Гавре Милорадовића. Позорници се дефинитивно посветио 1886. када ступа у дружину Фотија Иличића, у којој већ на почетку игра веће улоге, мећу којима и Бајазита у драми Бој на Косову (Ј. Суботић). Исте године наступа и код Ђуре Протића, те са немачким путујућим позориштем „Posinge" у Сарајеву, Тузли, Бањалуци, Сплиту и Котору, а потом се враћа у трупу Ф. Иличића. У Српско народно позориште у Новом Саду прелази 1890. и ту је посебно запажен међу младим глумцима. У београдском Народном позоришту гостује 1891, а од јесени 1893. ступа у ангажман и истиче се насловном улогом у драми М. Цветића Лазар. Накратко је глумац и редитељ путујућег позоришта Милоша Хаџидинића, а затим добија ангажман у Хрватском народном казалишту у Загребу. Почетком 1895. усавршава се у Минхену, али се већ у јесен враћа у београдско НП. Од новембра 1896. наступа у Првом београдском позоришту код Булевара, затим у нишком „Синђелићу", те 1899, после кратког повратка у Београд, одлази у путујуће позориште у Вараждину. Од 1900. је понову у Београду: у Врачарском позоришту под управом Михаила Стојковића, у „Орфеуму" Бране Цветковића, у свом позоришту „Веселе вечери", а повремено и на сцени НП. Као члан, редитељ и веома успешан управник „Синђелића", од 1904. до 1912. је поново у Нишу. После реорганизације путујућих позоришта, па све до одласка у рат 1915, води Повлашћено позориште „Јоаким Вујић" у Крушевцу. Као наредник у санитету Ужичке дивизије заробљен је у Подгорици 1915. и пребачен у логор у Добоју у којем је и умро од тифуса.

Изузетно позоришно образован, пратио је европска театарска збивања, преводио стране комаде (Право наследство Хосе Ечегараја и Кривицу једне жене А. Диме Сина), писао драме (Жена, Пожаревац 1898; Две владарке из народа, Бг 1900; Мали журнал, Бг 1901; Косово је освећено, Пожаревац 1912; Немања), драматизовао Сремчев роман Поп Ћира и Поп Спира (1905) и приповетку Зона Замфирова (1909. пре Симе Бунића). Тумачио је и драмске и комичне ликове, али је у карактернима био најбољи. Изразити представник модерне реалистичке школе глуме, у игру је уносио дух, одмереност, психолошку анализу и студију лика. Значајније улоге: Теофил, Кир Дима (Ј. Стерија Поповић, Смрт Стефана Дечанског, Кир Јања), Немања (М. Цветић, Немања), Махмут-паша (М. Цветић, Тодор од Сталаћа), Маринко (И. Станојевић, Ј. Веселиновић, Потера), Хаџи Лоја (Б. Нушић, Хаџи Лоја), Јаго (В. Шекспир, Отело), Квазимодо (В. Иго, Звонар Богородичине цркве).

ЛИТЕРАТУРА: С. Милетић, Хрватско глумиште, Зг 1904; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; С. Јанић, „Нишко позориште 1887--1915", Театрон, 1981, 30--32; Д. Животић, Моје успомене, Бг -- Н. Сад 1992; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

О. Марковић