Деикса

Деикса (грч. dei'xi": упућивање), упућивачка функција, коју имају неке лексичке и граматичке јединице за разлику од оних многобројнијих јединица за које је карактеристична функција номинације (уп. деиктичко ова и недеиктичко нова). Упућивање језичким средствима је усмеравање пажње онога ко слуша или чита са једне језичке јединице (деиктичке) на неку другу језичку јединицу (номинацијску), која именује денотат у истом исказу или у истој говорној ситуацији (нпр. Мој комшија пева. [Он]{.smallcaps} је певач. [То]{.smallcaps} си тачно рекао. Слушај [ову]{.smallcaps} песму), или је то категоријално упућивање на сам денотат у говорној ситуацији (нпр. Види [ово]{.smallcaps}). Деиктичка јединица има само категоријално значење, које омогућује препознавање онога на шта се њоме упућује.

У теорији д. тај појам има уже и шире интерпретације, а овде се даље наводе само типови и примери најуже схваћене д. Пошто се сваки исказ односи истовремено на ситуацију о којој је реч и ситуацију у којој се говори, помоћу д. остварује се актуелизација елемената исказа и/или ситуације која је њиме означена и њихово везивање за говорну ситуацију (на чији центар упућују деиктичке речи ја, сада, овде). У српском, као и у многим другим језицима, д. се односи или на учеснике говорне ситуације, као персонална д. (нпр. ја, ти, мој, твој), на предмет говора, као објекатска д. (заменице 3. л. и одговарајући глаголски облици), или на просторну и временску димензију говорне ситуације, као спацијална и темпорална д. (нпр. овде, онде, сада, тада, временски глаголски облици), често у споју са различитим категоријалним значењима (уп. просторно-квалитативно овакав према онакав; просторно-кванитативно оволики према онолики и сл.). Постоје и апстрактније врсте д., каква је, на пример, текстуална д., која се остварује као анафора (упућивање на већ речено, нпр. Јован је наставник. [Он]{.smallcaps} предаје историју) или катафора (упућивање на оно што следи, нпр. Пита се прави [овако]{.smallcaps}: узмеш... итд.), мада се понекад анафором назива свака текстуална д. (и анафора у ужем смислу и катафора), за шта постоји и термин ендофора (за разлику од егзофоре као упућивања на нешто у самој говорној ситуацији).

Основна средства изражавања д. су заменичке речи (нпр. ми, наш, такав, овако, ево, ето), те лични и временски глаголски облици. Будући да заменички и глаголски системи у српском, као и у сваком другом језику, имају своје специфичности, многе од њих су истовремено специфичности изражавања д. у српском језику у поређењу са другим језицима. На пример, српски је један од ретких европских језика који има систем трочлане просторне д. (уп. Стави једну књигу [ов]{.smallcaps}д[е]{.smallcaps} испред мене, другу т[у]{.smallcaps} испред тебе, а трећу [он]{.smallcaps}д[е]{.smallcaps} испред њега), која се у неким контекстима неутралише (нпр. употреба ту као синонима за овде). Српски језик је такође језик који, као и неки други језици, има плусквамперфекат, глаголски облик за упућивање на радњу у прошлости пре глаголским обликом у плусквамперфекту означене радње (Кад смо дошли, они су већ били заспали), а не за директно упућивање на време говорне ситуације, које је посредно или непосредно полазна временска тачка, или полазна секвенца, за све језички изражене временске локализације.

ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, Заменички прилози (граматички статус и семантички типови), Н. Сад 1983; И. Клајн, О функцији и природи заменица, Бг 1985; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2014.

П. Пипер