ДЕБАРСКИ ЗОГРАФИ И ДУБОРЕСЦИ

ДЕБАРСКИ ЗОГРАФИ И ДУБОРЕСЦИ, сликари и дуборесци из дебарског краја, тј. из котлине североисточно од македонског града Дебра, окружене планинама Шар, Кораб, Дешат и Бистра. Из ове области потиче велик број сликара и копаничара, најчешће из села Лазаропоље, Галичник, Тресонче, Гари и Осој, а познати су по старом племенском имену као Мијаци. Мијаци су били добро организовани мајстори сликари, резбари и градитељи -- са примерима породица специјализованих за одређену врсту посла, као и оних који су практиковали све врсте делатности. Радили су организовани у тајфе, у којима је најчешћи вид повезаности почивао на сродству. Такав вид пословања био је карактеристичан на Балкану где су генерације једне породице обучаване у сродним делатностима како би могле заједнички да раде на одређеним пословима. Врло вешти мајстори, они су радили на украшавању и изградњи православних храмова, али и турских објеката -- џамија, приватних кућа, касарни и сл., те су имали добар статус у вишим друштвеним круговима. То им је омогућило велику мобилност, што је резултирало њиховим радовима широм Балкана.

Зографи. Дебарски сликари су неговали зографски модел иконописа, који је на основама сликарства итало-критских радионица био распрострањен на Балкану током XIX в. Поштовање старијих иконографских образаца, позивање на традицију, али и ликовна решења барокног, рокајног и маниристичког порекла, карактерисали су ово црквено сликарство. Крајем XIX в. преовладао је историјски модел иконописа инспирисан реформом богословља и руским црквеним сликарством. На тлу Србије били су ангажовани на сликању икона и живописању храмова.

Најпознатији дебарски зограф је Дичо Крстевич, син резбара Крсте, пореклом из села Тресонче. Аутор је сликарског приручника који су користили и његови ученици. Дичо је упоредо са активним радом обучавао и своје синове Аврама и Спиридона, као и зографе Максима Ненова, Петра Пачарова и Христа Макаријева. За цркву Св. Илије у Вучитрну 1846. израдио је иконостас, који се данас налази у цркви манастира Бањска. Од 1859. до 1861. извео је три централна реда иконостаса, ред престоних, празничних и икона апостола у саборном храму Св. Тројице у Врању. На територији Врањске епархије његове иконе налазе се и у црквама у Собини, Доњем Вртогошу, Врањској Бањи, Доњем Нерадовцу и манастиру Св. Прохора Пчињског. У цркви Св. Николе у Косовској Каменици налази се једна икона Св. апостола Павла, коју је насликао 1859.

Благоје (Блажа) Дамјанов (Дамњановић, Деберли), један од Дичових сарадника, такође је био пореклом из села Тресонче. Био је активан у Врањској епархији. Током 1865. сликао је иконостас за цркву Св. Ђорђа у Горњим Пунушевцима. Исте године, удружен са зографима из Велеса, Манојлом Исаковим и Костадином, Блажо је сликао иконе за иконостас цркве Преображења Христовог у селу Преображење, а након три године удружује се са зографима Зафиром и Веном на изради иконостаса цркве Св. архангела Михаила у Доњем Требешињу. Од 1869. до 1871. радио је на украшавању цркве у Вучитрну, у Рашко-призренској епархији, где је извео живопис и насликао царске двери.

Аврам Дичов, најстарији од седморо деце Дича Зографа, бавио се црквеним сликарством широм Балкана, а том послу научио је и свога сина Крсту. У Врањској епархији 1870. насликао је иконе које се налазе на иконостасима у црквама Св. Илије у Левосоју и Рођења Пресвете Богородице у селу Тибужд, а 1871. у селу Содерцу. Током 1870. радио је и на осликавању мале сеоске цркве у селу Доње Кормињане, у близини Косовске Каменице. У том послу помагали су му зографи Зафир, Тодор и Спиро. Током 1875. Аврам је радио на поновном осликавању цркве Св. апостола у манастиру Пећке патријаршије, од чега су сачуване сцене Гостољубље Аврамово и Христос добри пастир у олтарском простору, као и фигуре архангела Михаила и преподобне матере Ангелине у Даниловој припрати. Из истог времена су и северне двери на иконостасу. Наредне, 1876, Аврам је насликао икону Вазнесења Св. пророка Илије која се налазила у цркви Св. Илије у Вучитрну. Аврам је био активан у Рашко-призренској епархији и почетком XX в. Током 1902. по препоруци митрополита Нићифора боравио је у Приштини, где је радио на украшавању цркве. Током 1905. осликао је цркву Св. Николе у Косовској Каменици.

Зограф Василије Крстић Даскаловић Ђиноски из Галичника, праунук родоначелника породице Ђиноски, имао је три брата -- Алексија (Алексу), Панајота и Теофила, с којима је често сарађивао. Василије и Панајот су највише радили на територији Рашко-призренске епархије, у Врању и околини, а њихови наследници су прешли на Цетиње. Василије је са братом Теофилом осликао цркву Св. Николе у Љубижди 1867, када су радили и на украшавању Синан-пашине џамије у Призрену. Након тога, Василије је извео иконостас и живопис у сеоској цркви у Белом Пољу близу Пећи. Као Василије Крстевић потписан је на једној икони у цркви Св. Николе у Косовској Каменици, где је радио празничне иконе на иконостасу. На исти начин потписан је и на монументалној икони Богородице са Христом из 1867. која се налази у цркви Св. Николе у Гњилану. У храму Преображења у Будисавцима Василије је са братом Алексом израдио иконостас 1874. На иконостасу цркве Св. апостола у Пећкој патријаршији налазила се житијна икона апостола Петра, коју је Василије насликао за еснаф пећких екмечија 1874. Браћа Ђиноски заједно су израдила монументални иконостас и архијерејски трон у цркви Св. Николе у Новом Пазару 1875, о чему сведоче записи на престоним иконама.

Из Галичника је и Евегеније (Јевгеније) Поп Кузманов. Током 1887. израдио је живопис и насликао иконе за иконостас цркве Св. Илије у Ковилову, у Неготинској Крајини. Наредне, 1888, насликао је иконе на иконостасу у цркви Успења Пресвете Богородице у сиринићком селу Готовуши. У истој области може му се приписати и иконостас у цркви Св. Петке у селу Беревци. У сродству са Евгенијем био је и уметник из Галичника Христо Мицков, који је радио у Врању, Лесковцу и Нишу.

Из села Лазаропоља потицали су зографи Јаков и Јосиф, синови Радула који је сликарство учио на Светој Гори. Осим на тлу Србије, активно су радили и широм Македоније. Јаков је извео живопис у цркви Св. Николе у селу Средска код Призрена 1887, док је рад његовог брата Јосифа на тлу Косова и Метохије био нешто продуктивнији. Јосиф је у цркви Св. Николе у селу Севце, у Сиринићкој жупи, радио живопис 1861, а његово име везује се и за цркву Св. Стефана у Великој Хочи, где је 1864. осликао припрату и наос. Врло је вероватно да су непотписане иконе на иконостасима у овим црквама такође његово дело. Зограф Јосиф из Лазаропоља насликао је 1863. иконе за иконостас цркве у Доњој Гуштерици, у близини Липљана. Јосиф је аутор и три иконе које су 1896. поручили удружени чланови неколико еснафа који су били пореклом из Гопеша код Битоља, а који су живели у Липљану.

Из Галичника је родом зограф Константин Јаковљевић, који је био активан последњих деценија XIX в. на широј територији Косовског Поморавља. У гњиланској цркви налазе се царске двери које је осликао 1887, као и неколико икона сликаних у периоду до 1891. Овај сликар извео је и иконе за иконостас у цркви Св. Петке у Витини 1889. Наредне, 1890, био је ангажован на сликању икона и осликавању Преображењске цркве у селу Пасјане у близини Гњилана. Током 1892. сликао је иконе за иконостас цркве посвећене Сабору архангела Михаила и Гаврила у манастиру Драганац.

Зографи Зафир и Вено били су често ангажовани у Врањској епархији. Најчешће су радили у пару, а често су им се придруживали и други зографи. Зафир и Вено су насликали велик број појединачних икона које се налазе у саборном храму Св. Тројице у Врању, у који су заједно дошли 1864. Зафир је радио на осликавању иконостаса у црквама села Куново, Доњи Вртогош, Магранце, Големо Село и Клиновац, док је Вено насликао иконе за иконостасе у селима Русце, Ново Село, Крива Феја, Кршевица, Црноштица. Заједно су радили и у Горњем Вртогошу, селу Св. Петка заједно са Блажом Дамјановићем, у Топлацу са Аврамом Дичовим. Такође, заједно су радили и у Рашко-призренској епархији, где су у цркви Св. Петке у селу Стража код Гњилана 1871--1872. насликали иконостас и извели живопис.

Теофан Исаиловић Буџароски био је пореклом из Галичника. Једно од његових најранијих дела је икона Св. Стилијана Памфлагонијског из манастира Драганца, коју је насликао 1891. У овом манастиру налазе се и друге иконе које је сликао у периоду до 1897. У периоду 1898--1902. био је житељ Гњилана, где је формирао и радионицу. Одатле су наручиване иконе за цркве у Врањској епархији, у Сеацима, Раковцу, Рељану, Корбевцу, Владичином Хану, Врању, Ћуковцу, Краљевој Кући, Старом Глогу, Кривој Феји и Бресници. У сарадњи са Ђорђем Зографским 1899. радио је на изради икона у цркви Св. Ђорђа у Сурдулици.

Дуборесци. Дуборезбарство се у XIX в. ослањало на концепције присутне на Светој Гори, у Грчкој и Венецији. У овом периоду настајали су раскошни иконостаси, тронови и кивоти, декорисани флоралним, зооморфним и антропоморфним мотивима. Светогорски утицаји у раду мијачких резбара препознају се у обликовању флоралних и зооморфних мотива, док се начин приказивања људских фигура и композиција из библијске историје доводи у везу са утицајима италијанских уметника.

Трајко Хаџи Дочо Скопљанац Рекалија направио је дуборезне иконостасе у бочним параклисима Св. Николе и Св. Димитрија у цркви манастира Дечани. Иконостас из 1815. осликао је Алексије Лазовић.

Из фамилије Филиповци из села Гари најзначајније је име дуборесца Петра Филиповског. Његови радови срећу се са различитим потписима, који су се односили на место његовог порекла (Гарка, Гарката, Гарчето, Дебарлија). Понекад се потписивао и као зограф Петар. Дуборезачке радове изводио је заједно са браћом Марком и Јованом, а једно време радио је удружен у тајфи са Макаријем Фрчковским из Галичника и Симеоном Макеским из Требеништа. Често је радио и у пару са Димитром Станишевим. Израдио је иконостас у цркви Св. Георгија (Руновића) у Призрену 1829. Петар Дебарлија је 1823. и 1824. насликао три иконе које су се налазиле у цркви Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Петар се показао као зограф и дуборезац и у Великој Хочи током 1825. и 1826. Тамо се на иконостасу цркве Св. Николе налазе два записа у којима се он помиње као мајстор.

Димитрије Станишев је био ученик и зет Петра Филиповског. Под његовим руководством, у Рашко-призренској епархији израђена су два репрезентативна црквена предмета, трон чудотворне Богородице у Пећи и кивот за мошти Св. Стефана Дечанског у Дечанима, као и део централног иконостаса у Дечанима.

Макарије Негриев Фрчковски из Галичника био је дугогодишњи сарадник и ученик Петра Филиповског. Знања о вештини обраде дрвета, као и Филиповски, стицао је на Светој Гори. Он је са својом тајфом извео иконостас у цркви Св. Николе у Приштини. Његов син Кузман Фрчковски бавио се дуборезом и иконописом широм Балкана. У периоду 1887--1888. израдио је иконостас у цркви Св. Георгија у Призрену. Вероватно је у то време насликао и неколико икона за призренске цркве.

ЛИТЕРАТУРА: П. Костић, Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца), Бг 1928; А. Василиев, Български възрожденски майстори: живописци, резбари, строители, София 1965; С. Радојчић, „Зографи, о теорији слике и сликарског стварања у нашој старој уметности", Зограф, 1966, 1; Д. Ќорнаков, Творештвото на Мијачките резбари на Балканот од крајот на XVIII и XIX век, Прилеп 1986; Македонска резба, Ск 1988; N. Makuljević, „The 'Zograph' Model of Orthodox Painting in Southeast Europe 1830--1870", Balcanica, 2003, 34; М. Ивановић, „Прилози упознавању делатности сликара (зографа), дуборезаца, градитеља и донатора из Македоније на српским црквеним споменицима Косова и Метохије", Вардарски зборник, 2004, 3; Н. Макуљевић, „Иконопис Врањске епархије 1820--1940", у: Иконопис Врањске епархије, Бг--Вр 2005; Црквена уметност у Краљевини Србији (1882--1914), Бг 2007; „Литургија, симболика и приложништво: иконостас цркве Свете Тројице у Врању", у: Саборни храм Свете Тројице у Врању, 1858--2008, Вр 2008; С. Цветковски, „Живописот на Аврам Дичов во црквата Св. Апостоли -- Пеќска Патријаршија", у: Живописот на Дичо Зограф и Аврам Дичов: студии и прилози, Струга 2010; А. Костић, „Црква Светог Илије у Ковилову", у: Сакрална топографија Неготинске Крајине, Неготин 2012; И. Женарју, „Дебарски зографи на Косову и Метохији", Саопштења, 2012, XLIV.

Ивана Женарју Рајовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)