ДЕ САРНО САН ЂОРЂО, Дионизије

ДЕ САРНО САН ЂОРЂО, Дионизије, композитор, диригент, педагог (Напуљ, 16. II 1856 -- Пераст, 15. X 1937). Музичке студије започео у Напуљу, а завршио на конзерваторијуму у Фиренци. Которанин Раде Квекић, посланик бечког парламента и доживотни почасни предсједник Српског пјевачког друштва „Јединство", ангажује га за диригента дувачког оркестра которске општине. У Котору дјелује од 1886. као диригент, педагог и композитор, обучава већи број музичара, обнавља оркестар и за њега пише низ композиција. Због тешког финансијског стања которске општине и политичких прилика, 1892. одлази у Београд, гдје је 1893. постављен за учитеља у Другој београдској гимназији. Не напуштајући рад са хором и приватним ђацима, од 1894. почиње да се бави конзуларним пословима као секретар тумача Легације Краљевине Италије у Београду. Учествовао је у склапању конкордата између Свете Столице и Србије и у развоју трговачких односа Италије и Србије. Био је директор италијанске школе у Београду (1895), а 1906--1920. и конзул Шпаније. У његовим дјелима огледа се широка палета ауторових интересовања, од популарних мотива италијанских опера, до локалних напјева и фолклорних мотива Боке которске, Црне Горе и Србије: Рапсодија на словенске мелодије, Фантазија на тему Кола Св. Трипуна, Химна Српског пјевачког друштва „Јединство" у Котору, Црногорска химна, Бранково коло, Ђачки растанак, Солунско коло, Успомене из Пераста. Компоновао је опере Балканска царица (прва црногорска опера, Трст 1891), Горде и Дана, те низ композиција посвећених истакнутим савременицима. Аутор је и радова из историје и теорије музике (Историјска потраживања о певању и музици код Срба, Рјечник -- историја музике, Рјечник музичара, Основи музике, Мелцелов метроном и Метода за виолину), као и монографија Италијани у Србији и Италијани у Србији од V вијека до 1911. године објављених на италијанском језику. Дио његове личне архиве и музикалија чува се у Историјском архиву у Котору. Добитник је високих признања за дипломатски рад, те Ордена Св. Саве III степена (за оперу Балканска царица), Таковског крста V степена (за Перашке пјесме) и Даниловог ордена IV степена (за Црногорску химну).

ДЕЛО: О важности певања у школама, Бг 1895.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бг 1950; Оглед српске музичке библиографије до 1914. године, Бг 1969; М. Милошевић, Музичке теме и портрети, Тг 1982; Д. Антовић, Которско позориште у XIX вијеку, Пг 1998; И. Антовић, Опера Балканска царица Дионизија де Сарна Сан Ђорђа из XIX вијека -- музичко остварење драме Николе I Петровића Његоша, Пг 2008.

И. Антовић Марић