ДАПЧЕВИЋ, Пеко

ДАПЧЕВИЋ, Пеко, генерал-пуковник, политичар, дипломата (Љуботињ код Цетиња, 25. VI 1913 -- Београд, 10. II 1999). По завршетку гимназије уписао се на Правни факултет у Београду и 1933. постао члан КПЈ. У мају 1937. отишао је у Шпанију. После краће обуке, као борац-митраљезац био је у батаљону „Димитров" 15. интернационалне бригаде. Ускоро је у борбама испољио војничке способности и постао командир чете. За кратко време напредовао је од десетара до поручника Шпанске републиканске армије. Када је фебруара 1939, после пораза Шпанске републиканске армије, с осталим добровољцима прешао француску границу, нашао се у концентрационом логору у Анжелесу, где је остао до бекства октобра 1940. када се вратио у Југославију. У првим данима Тринаестојулског устанка био је члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње и командант Ловћенског партизанског одреда, а потом члан и заменик команданта Главног штаба НОП одреда за Црну Гору, од његовог формирања августа 1941. Почетком априла 1942. постављен је за команданта Главног штаба НОП одреда за Црну Гору и Боку, а маја исте године именован за члана Врховног штаба НОП и ДВЈ. Када је јуна 1942. формирана Четврта пролетерска црногорска ударна бригада, именован је за њеног команданта. По формирању дивизија НОВЈ постављен је за команданта Друге пролетерске дивизије. Октобра 1943. постао је командант Другог ударног корпуса НОВЈ, а јула 1944. именован за команданта Оперативне групе дивизија. Септембра 1944. командовао је Првом армијском групом, која је извела операцију за ослобођење западне Србије и Шумадије, те Београдску операцију. Јануара 1945. именован је за команданта Прве армије ЈА којом је командовао у борбама на Сремском фронту и током завршних операција за ослобођење Југославије. Маја 1945. именован је за команданта Четврте армије и команданта Војне управе у Истри. У току рата био је члан АВНОЈ-а и члан Председништва Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО). Од 1946. до 1948. завршио је Генералштабну академију „Ворошилов" у Москви. После повратка из Совјетског Савеза до 1953. био је заменик, а од 1953. до 1955. начелник Генералштаба ЈНА. После демобилисања 1955. био је члан Савезног извршног већа, као секретар за саобраћај и везе, а од 1955. до 1961. и амбасадор у Грчкој. Био је потпредседник Савезне скупштине, посланик Привремене народне скупштине и Уставотворне скупштине, посланик Савезне скупштине и Републичке скупштине СР Црне Горе. На Седмом и Осмом конгресу СКЈ биран је за члана Централног комитета СКЈ. Био је члан Председништва ССРН Југославије, Главног одбора СУБНОР-а и Савета федерације. Октобра 1945, на годишњицу ослобођења, проглашен је за првог почасног грађанина Београда. Добитник је Награде АВНОЈ-а. Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена слободе, Ордена јунака социјалистичког рада и више других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 1945.

ДЕЛА: Рат у Кореји, Бг 1951; Значај и снага маневра, Бг 1954; Како смо водили рат, Бг 1956; Тактика партизанских одреда и бригада, Бг 1961; Мале ратне приче, Бг 1961; Од Пиринеја до Цетиња, Бг 1981; За Београд, Бг 1984; Огледи из војне мисли, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Народни хероји Југославије, Бг 1975; В. Иветић, Начелници Генералштаба 1876--2000, Бг 2000.

А.лександар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)