ДАЊ

ДАЊ, средњовековни град у данашњој Албанији, чији се остаци налазе неколико километара источно од Скадра, изнад Дрима, у близини новијег насеља Вау и Дејес (алб. Vau i Dejës ‒ Дањски брод). Град је од краја XI до краја XIV в. с краћим прекидима улазио у састав српских земаља. Из тог периода познате су две цркве. На Марковом брду, на чијем врху се налазио утврђени град, сачувани су остаци једноставне једнобродне базилике (13,70 х 5,15 м) којa је имала дрвену таваницу. У подножју истог брда саграђена је црква посвећена Богородици. Та црква помиње се први пут око 1348. као метох манастира Св. арханђела код Призрена. Цар Душан уступио ју је својој задужбини са људима, земљом и селима Прапратницом и Лончарима. Црква Св. Богородица на Д. морала је сваке године давати матичном манастиру товар уља на Аранђеловдан. Црква је имала основу у облику правоугаоника (9,50 х 5,85 м), с два травеја и полукружном апсидом на источној страни. Оба травеја била су засведена подужним преломљеним сводовима. Унутрашњи лукови били су полукружни, а спољашњи преломљени. Свод је по средини био ојачан попречним луком ослоњеним на пиластре. Апсида је била пресведена полукалотом. Зидови су споља рађени од ситнијих, добро тесаних камених квадера сложених у водоравне редове. На западној фасади наизменично су слагани редови црвеног и белог камена. Такође, од црвеног и белог камена биле су израђене и поткровне слепе аркадице романичких форми. Рељефно обрађен голготски крст на степенастом постољу красио је горњи део источне фасаде, док се на западном зиду налазио окулус са профилисаним оквиром. Над порталом је првобитно био конструисан преломљени лук. Такве лукове имали су и прозори на бочним зидовима. У готичке одлике грађевине спадају и њено наглашено стремљење у висину и стрми кров на две воде. Први истраживачи споменика сведоче да је црква крајем XIX в. чувала остатке два слоја живописа. Старији слој одликовао се грчким натписима, што упућује на закључак да је црква првобитно била намењена православном богослужењу. Према стилским одликама црква је настала крајем XIII или током првих деценија XIV столећа, у доба краља Милутина или Стефана Дечанског. После ослобођења од турске власти уз њу је дозидана знатно већа црква са звоником (1926--1931), која је имитирала облике старог храма. Обе грађевине сравњене су са земљом крајем маја 1969, по наредби представника Енвер Хоџиног режима у Скадру.

ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, „У Бодиновој престоници: путописне архитектонске забелешке из Скадра -- града Росафа -- и околине", Старинар, 1928‒1930, 5; M. Mušić, „Gradivo za proučavanje srbske srednjeveške arhitekture v okolici Skadra", Зборник заштите споменика културе, 1951, II, 1; В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965.

Б.ојана Стевановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)