ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ, црногорски кнез (Његуши, 6. VI 1826 -- Котор, 13. VIII 1860). Први световни владар модерне Црне Горе (1851--1860). Син Станка Петровића, синовац Петра II Петровића Његоша, постао је, после смрти владичиног старијег синовца Павла Перовог Петровића у Петрограду, наследник тек пред Његошеву смрт, и као такав био назначен у његовом тестаменту. Као бистар и окретан младић, Д. је Његошевим старањем похађао школу у Цетињу, али, по процени владике, није располагао врлинама потребним за обављање владарских дужности. Његош га је задржао на Цетињу где је уз помоћ народног секретара Димитрија Милаковића припреман за духовне обавезе и политичке послове. Његошева смрт затекла га је у Бечу, при поласку на даље школовање у Русију. Извесно време Д. стриц и Његошев брат Перо Томов Петровић, уз подршку већине старешина у Правитељствујушчем сенату на Цетињу, оспоравао му је владарско достојанство. После низа унутрашњих превирања, а уз одсудну подршку руске дипломатије, одлуком Правитељствујушчег сената Д. је 13. I 1852. проглашен за владара Црне Горе. Пошто га је априла 1852. у Петрограду званично примио и руски цар Николај I, његово владарско достојанство било је утврђено, да би његов избор за законитог владара Црне Горе потврдила и Хабзбуршка монархија.

Идеја о раздвајању световне и духовне власти у Црној Гори, која је пред Његошеву смрт већ била разматрана, остварена је на тражење црногорског сената у априлу 1852, а уз сагласност царске Русије, главног заштитника аутономног положаја полунезависне Црне Горе у Османском царству. Како ни претходни црногорски владари нису тражили сагласност Цариграда за свој избор, нити су плаћали порез османској држави, и проглашење Црне Горе за кнежевину није, осим дипломатских протеста, изазвало осетнију реакцију Високе порте. Господар Црне Горе више није био митрополит цетињски који непосредно управља свим државним пословима, него наследни, световни кнез, који је одмах приступио мерама стварања нових државних установа. На Госпођинској скупштини у септембру 1852, у присуству нахијских и племенских старешина, прихваћене су све одлуке новог владара: потврђени су сви нови и стари сенатори, капетани и перјаници, који су се заклели на верност књазу, да ће се „тврдо држати његових закона" и бити „послушни његовијем наредбама", чиме је почела „световна аутократија у Црној Гори".

Младом књазу је од највеће помоћи у учвршћивању власти био његов брат војвода Мирко Петровић Његош, који је, сличног карактера као и сам Д., најсуровијим мерама сузбијао сваку племенску и главарску опозицију. Kњаз Д. је важио за суровог и бескомпромисног владара, склоног преоштрим мерама према политичким противницима, што му је створило широк круг непријатеља у свим крајевима Црне Горе и Брда, где су га подругљиво називали „луди Зеко". Одлучан у сламању сваког отпора личној власти и успостављању државних институција, књаз Д. је, редовно дајући предност репресивним мерама, у којима су уз побуњене главаре често страдали и цивили, укључујући и жене и децу, напустио опробану праксу својих славних претходника, владика Петра I и Петра II, који су наизменично користили методе преговора са незадовољним племенским главарима, а суровим мерама приступали нерадо, тек кад би била исцрпљена свака друга могућност решавања проблема од државног значаја. У сузбијању племенског сепаратизма књаз Д. је, у садејству с братом, војводом Мирком, посебно био немилосрдан у прогонима племена Бјелопавлића (тзв. „острошки случај", тј. насиље над бјелопавлићким женама 1854) и подједнако немилосрдној похари области племена Куча (1856) због наводног шуровања са скадарским Осман-пашом.

Суочен с растућим племенским сепаратизмом, Д. је 1855. усвојио Општи законик црногорски и брдски, којим је дефинисао широке надлежности централне власти и поставио основе модерној државној управи. Посебно је помагао развитак школства, нарочито основног. Исте године отворио је међународни интернат, а ради даљег просвећивања и образовања потребних кадрова за државну и просветну службу слао је о трошку државе омладину на даље школовање, пре свега у Србију и Русију. Уводећи просветне, културне и привредне реформе, ради јачања централне власти, успоставио је личну гарду од 1.000 људи. Упоредо с тим реорганизовао је народну војску из разних племена и нахија, склону хаотичним, некоординисаним дејствима, увео прве војне чинове (стотинаши и десечари), а 1853. завео је и општу војну обавезу. У више наврата лично је командовао снагама из катунске, ријечке и делимично из љешанске нахије, али је главни војсковођа у великим бојевима ипак био његов брат војвода Мирко.

Следећи политику својих претходника, у спољној политици књаз Д. је рачунао на савезништво са Србијом у свакој акцији према суседним областима Османског царства, пре свега у Херцеговини, али је подршка из Београда, у који је у јесен 1852. послао своје изасланике, изостала, због унутрашњих трвења међу уставобранитељима, између кнеза Александра и опозиције назване „Вучић--Обреновићева партија". Стратег српске спољне политике И. Гарашанин, задужен за заграничне операције, саветовао је постепеност у припреми сукоба с Османлијама, док је неискусни књаз несмотрено ушао у рат с Турцима (1852--1853). Упркос великој подршци у јавности Србије и прекосавских Срба Београд је остао суздржан, процењујући да се овим ратом мало шта може постићи. Упади црногорских чета у стару и источну Херцеговину и привремено заузимање Жабљака нису донели опипљиве резултате. Уследили су тешки бојеви са регуларним турским снагама мушира Омер-паше Латаса, да би, после мисија из Петрограда и Беча (кнез Мењшиков и гроф Лајнинген) и руско-аустријског посредовања на Порти у Цариграду, 1853. војни сукоби били обустављени. У име Црне Горе, с Омер-пашом Латасом мир су у турској Подгорици марта 1853. потписали представници Русије и Аустрије. За време Париског конгреса (1856) књаз Д. развио је живу дипломатску активност залажући се за признање независности Црне Горе, али је успео само да одредбама Париског мира њена аутономија, као и аутономија Србије, са међународне заштите Русије пређе под заштиту свих шест сила учесница конгреса. Разочаран изостајањем признања независности, књаз је послао изасланике у Беч и Петроград, а у Паризу га је цар Наполеон III, заштитник народности на европском југоистоку, примио 1857.

Као други световни кнез једне српске аутономне државе, књаз Д. одржавао је присне односе са Србијом, сабраћом у Херцеговини и Босни, као и са угледним политичким вођама Срба из Хабзбуршке монархије, пре свега из Војводине, где је уживао велик углед. Подстицао је и помагао херцеговачке устанике који су читаву деценију после 1852. били у стању пуне или латентне побуне, а да би ослабио турски притисак на Црну Гору, подржавао је и побуњена арбанашка племена на северу Албаније. Био је у преписци са грчким устаницима у Епиру и Тесалији, док је за време Кримског рата (1853--1856) настојао да се приближи Француској и стекне њену наклоност. Говорио је италијански и разумео француски језик, а у додиру с представницима великих сила брзо је учио о односима сила и њиховој балканској политици. Највећи војни и дипломатски успех постигао је умешавши се у сукобе у Херцеговини: црногорске снаге под командом војводе Мирка однеле су велику победу над Турцима на Граховцу 1858. На интервенцију сила Међународна комисија одредила је нову границу, препуштајући Црној Гори, осим Грахова и Рудине, Никшићку жупу, Липово, део Дробњака, као и поједине области племена Васојевића и Куча. Црна Гора је од тада, незванично, међу силама сматрана за независну државу. У сталном сукобу са опозицијом у Сенату књаз Д. убијен је од најмљених убица у Котору, 1860, у атентату изведеном из освете. По њему у Црној Гори данас носи назив градско насеље Даниловград.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Вуксан, „Књаз Данило Петровић Његош", Записи, 1931--1932, 1936, 1937; Историја српског народа, V, 2, Бг 1980; Б. Павићевић, Данило I Петровић Његош. Књаз црногорски и брдски 1851--1860, Бг 1990.

Д. Т. Батаковић