ДАМЈАНОВ (Дамјановић), Андреја

ДАМЈАНОВ (Дамјановић), Андреја, градитељ (Папрадиште код Велеса, Македонија, 1813 -- Велес, 1878). Син Дамјана Јанкулова, мајстора и градитеља, од којег је вероватно и примио значајан део поука о архитектонском умећу. У њиховој породичној ерминији, сликарском приручнику, налазе се и упутства која се не односе само на зографске, него и на градитељске послове. Сведочанство о упућености Д. у нововековну европску архитектонску праксу јeсте приручник који је сачуван у његовој заоставштини, а то је класично дело теорије архитектуре XVI в.: Gli ordini d'architettura civile Јакопа Бароција да Вињоле. У тајфи Д. била су активна и његова три брата ‒ Никола, Коста и Георги. Син Д. био је Даме Андрејев, који се такође бавио градитељством и којем се приписује израда цркве Св. Ђорђа у Призрену. Богати градитељски опус Д. делимично је познат. Њега чине првенствено православни храмови подигнути широм балканског просторa. Са својом тајфом, између осталог, подигао је цркве Св. Богородице у Скопљу 1835 (коју је започео његов отац мајстор Дамјан), Св. Јована у Кратову 1836, Св. Пантелејмона у Велесу 1840, Св. Тројице у Врању 1858‒1859, Св. Николе у Новом Селу код Штипа 1850, Св. Николе у Куманову 1851, Св. Георгија у Смедереву 1851‒1854, Св. Тројице у Мостару 1873, Св. Тројице у Сарајеву 1863‒1868, као и храмове у манастиру Св. Јоакима Осоговског 1847‒1851, Горном Чичеву 1861, Печењевцима 1844. и Турековцу 1845. Архитектонска остварења Д. спадају у најрепрезентативнија дела сакралне архитектуре на Балкану у XIX в. Способност коришћења различитих архитектонских решења Д. је показао и приликом градње цркве у Смедереву. Тада је, по захтеву смедеревских грађана да подигне црквену грађевину по угледу на католикон манастира Манасије, израдио цртеже захтеваног узора и према њима делимично извео смедеревски храм. Са успехом је изградио нову цркву у националном стилу, чиме је значајно допринео истористичкој култури Србије XIX в. Искуство стечено у Смедереву Д. је касније усвојио и применио на архитектури цркава у Сарајеву, Нишу и Мостару. Д. је пружао и стручне консултације приликом подизања црквених грађевина, као што показује пример из Великог Градишта. Током изградње тамошње цркве Св. Архангела Гаврила дошло је до проблема око изградње звоника над западним прочељем. Првобитни план звоника није био добро статички пројектован, па је звоник почео да се руши. Д. је погледао план и дао сопствени предлог, по којем је и довршен звоник цркве у Великом Градишту. У цркви у Мостару чувала се икона Исуса Христа Великог Архијереја, коју је насликао Д., што потврђује ширину његовог образовања, стеченог у оквиру тајфе.

Највероватније је рад Д. на подручју Кнежевине Србије довео до његове активности на подручју Боснe и Херцеговинe. Босански везир Хуршид-паша довео је Д. у Босну ради изградње нове касарне османске војске у Сарајеву, а током изградње касарне, Д. jе добио и друге послове. У писаним изворима се наводи да је он око 1853‒1855. завршио грађење, односно засвођавање католичке цркве Св. Анте Падованског у Сарајеву. Д. је аутор који репрезентује позноoсмaнску-танзиматску културу на Балкану. Иако образован у очевој градитељској тајфи, на крају каријере потписује се као „архитектон". Његово техничко знање омогућило је примену различитих европских архитектонских стилова, а радио је за потребе православних црквених општина, османских власти и католичке цркве. Тиме је успео да постане градитељ чије је дело снажно креирало визуелни идентитет Балкана у XIX в.

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, „Андреја Дамјановић из Велеса, зограф и неимар (око 1813--1878)", Музеји, 1949, 2; А. Василиев, Български възрожденски майстори, София 1965; А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX -- средина XX века), Бг 1997; „Echoes of Medieval Architecture in the Work of the Master-Builder Andreja Damjanov", Зограф, 1998‒1999, 27; J. Хаџиева, Е. Касапова, Архитект Андреја Дамјанов 1813‒1878, Ск 2001; Н. Макуљевић, „Андреја Дамјанов: архитекта позноосманског Балкана", ЗМСЛУ, 2010, 38.

Н.икола Макуљевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)