ДАМАСКИН

ДАМАСКИН (Грданички), митрополит загребачко-љубљански (Лесковац, 20. VI 1892 -- Београд, 7. X 1969). Под световним именом Драгутин, у Београду завршио деветоразредну богословију (1912) и Музичку школу, а потом постао наставник музике у Првој крагујевачкој гимназији. Пошто је замонашен у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона, отишао је на студије у Духовну академију у Петрограду, коју је завршио са степеном кандидата богословља 1917. Кратко време био је војни свештеник Друге добровољачке дивизије у Русији, потом парох и вероучитељ у српској избегличкој колонији у Оксфорду и професор богословије у Кадсдону. У Фрајбургу (Швајцарска) на Филозофском факултету студирао уметност, археологију и помоћне историјске науке после чега је промовисан за доктора филозофије. Од 1918. професор је богословије у Београду и Сремским Карловцима, секретар Српске патријаршије (1922--1923) и доцент Богословског факултета за пастирско богословље и омилитику. За епископа мукачевско-прјашевског изабран је и хиротонисан 1931. и на том положају донео Устав, изградио епископски двор, охрабрио интелигенцију да се из унијатства врати православљу, подигао и освештао многе храмове и послао младиће на школовање у српске богословије. По свом пристанку премештен је 1938. на катедру Епархије америчко-канадске са седиштем у манастиру Св. Саве у Либертивилу, где је остао кратко али је допринео бољој организацији црквене просвете. За епископа банатског изабран је 1939. и покушао да преко Црквене музичке школе обезбеди квалификоване појце и диригенте за црквене хорове, али је II светски рат то омео. Покренуо је часопис Банатски весник. За митрополита загребачког изабран је 1947. и у тешким условима комунистичке власти и хрватског сепаратизма лечио ране епархије задобијене од усташа у II светском рату. Његовом доласку у Загреб успротивило се Удружење православних свештеника НР Хрватске, а Влада НР Хрватске одбила је да га прими јер „није консултована нити обавештена о његовом доласку", иако је Синод СПЦ обавестио МУП ФНРЈ. Синод је Влади Хрватске доставио акт који је раније упућен савезном МУП-у, што је Влада примила као „прећутно негирање републиканског уређења земље и суверенитета НР Хрватске". У Пакрацу су га 14. VII 1947. физички напали демонстранти са паролама „Нећемо четника за митрополита", гађали га јајима и пљували. Неки су учесници напада похапшени, али је власт негирала своју умешаност, иако је у организацији њена подршка била очигледна. После тога хрватске власти водиле су преговоре са Д. и Синодом, a потпредседник Владе Хрватске Душан Бркић отворено му је долазак у епархију условио сарадњом са Удружењем православних свештеника Хрватске. У своју епархију успео је да дође тек 1949. Радовима из литургике, пастирике, омилитике и црквене музике Д. је сарађивао у многим црквеним листовима. Написао је катихизис, до сада најбољи рад код Срба (Хришћанска вера и живот, Бг 1954), посебно објављен и двојезично на српском и енглеском (и Н. Велимировић, Хришћанска вера и живот, б. м. 1961), а осмогласник на српском језику објављен је посмртно (Српско црквено појање, Бг 1972). Сахрањен је у манастиру Ваведење у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Иличић, „Др Дамаскин (Грданички) митрополит загребачки", Гласник СПЦ, 1969, 11; С. Вуковић, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891--1941, Краг. 1994.

Р. Милошевић