БУЈАНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА

БУЈАНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА, политички састанак комуниста са КиМ и из Албаније одржан 31. XII 1943 --– 2. I 1944. Одлуке Другог заседања АВНОЈ-а изазвале су незадовољство Шиптара и подстакле део њихових партијских кадрова да на посебној конференцији дефинишу своје ставове о будућности Космета. У тој иницијативи албански комунисти имали су подршку ЦК КП Албаније, који је отворено захтевао присаједињење Космета Албанији, промену граница између Југославије и „Шипније" и успостављање посебног статуса за „војску Косова и Метохије". Резолуција коју је донела Конференција у Бујану (место у Ђаковачкој Малесији, на територији Албаније) најдиректније је доводила у питање територијални интегритет Југославије и национална права српског народа. Присутни „већници" (41 Албанац, 1 муслиман и 7 Срба и Црногораца) у Резолуцији су, уз остало, истакли да је Косово и Метохија крај насељен „највећим делом шиптарским народом", који „жели уједињење са Шипнијом". Делегати су Шиптарима са КиМ указали да „једини пут" за остварење њихових тежњи јесте „заједничка борба с осталим народима Југославије против окупатора". „Када се оствари слобода", стајало је у Резолуцији, Шиптари ће, као и сви југословенски народи, бити у могућности „да се изјасне о својој судбини, са правом на самоопредељење до отцепљења". Као гарант за то наведена је НОВ Југославије и НОВ Шипније.

Резолуција из Бујана била је акт који је својим садржајем негирао постојање Србије и рушио темељне одлуке на којима је почивала југословенска федерација, прокламована на Другом заседању АВНОЈ-а. Насупрот одлукама АВНОЈ-а, у којима Косово и Метохија нису спомињани ни као аутономија, Резолуција из Бујана је самовољно мењала међународно признате границе две државе, издвајала тај простор из оквира Србије и Југославије и потирала интересе српског народа. Суштински ју је укинуо Политбиро ЦК КПЈ директивним писмом из марта 1944, којим је посебно наглашено да се право на равноправност стиче „само у борби против империјализма". Постављање „питања разграничења" у тренуцима док се води борба против окупатора означено је као контрапродуктивно. Како на том простору није било ослобођених територија, НОО за Косово и Метохију оспорен је статус обласног органа власти те је проглашен самоиницијативним телом. Политбиро ЦК КПЈ је недвосмислено нагласио да на Косову и Метохији не треба стварати Земаљско антифашистичко веће.

ИЗВОРИ: Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност, I--I–II, Бг 1987; Југославија 1918--1918–1988. Тематска збирка докумената, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: С. Аксић, Положај аутономних покрајина у уставном систему СФРЈ, Бг 1967; Р. Рајевић, Аутономија Косова. Историјско-правна студија, Бг 1985; Д. Петровић, Конституисање федералне Србије, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1939–1945, Бг 1992; Ђ. Борозан, Велика Албанија --– порекло, идеје, пракса, Бг 1995; Љ. Димић, Историја српске државности, Србија у Југославији, III, Бг 2001.

Љ.убодраг Димић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)