БУГАРШТИЦЕ

БУГАРШТИЦЕ (бугаркиње, бугаршћице, бугарскице, бугаршћине, пјесан бугарска, бугарка, попијевка, попијевкиња), усмене народне песме дугог стиха, махом од 15--15–16 слогова, превасходно епске, мада је забележено и неколико балада и лирских песама. Највероватније знатно старије, сачуване су у записима од XV до XVIII в. Не може се тачно утврдити када су престале да се певају. Поменути термини се појављују у рукописима и штампаним делима приморске књижевности од средине XVI в. Етимолошки се назив б. најчешће везује за глагол бугарити --– певати „пјесме о смрти какога јунака или жалосну догађају" или „пјесме о дјелу јуначку уопште" (у Даничићевом Рјечнику). Термин пјесан бугарска објашњава се као песма коју су певали бугари у значењу пастири, сточари из источних крајева. Постоји и тумачење да се латински назив (carmen) vulgare, у балканској миксоглотији променом иницијалног v/b преобратио у (carmen) bulgare.

За сада најстарији запис б. откриo је Mирослав Пантић и објавио га у Зборнику Матице српске за књижевност и језик, 1977, XXV. Нашао се у спеву Балцино (Balzino) из 1497. италијанског писца Рођера де Пачиенце. Песму су певали у колу „словенски" досељеници, у малом италијанском граду Ђоја дел Коле у околини Барија. Писац је забележио и имена певача, већином српска (Вукашин, Вукосава, Вучета, Ружа, Милица и др.), чиме је каснијим истраживачима омогућио да утврде њихово порекло, идентитет и путеве њихових миграција. Десет стихова ове песме (колико је укупно и забележено), представља поетску транспозицију историји познатог захтева Сибињанин Јанка (ердељског војводе Јаноша Хуњадија) деспоту Ђурђу Бранковићу да га ослободи из смедеревске тамнице, где га је деспот држао заточеног док није платио ратну штету, коју је српским земљама нанела његова војска враћајући се из Другог косовског боја 1448. Епском формулом, песма показује развијеност српског епског усмено-уметничког система у XV в.; потврђује мишљење да епска поезија, махом непосредно, прати историјски догађај; прилог је и тези Асмуса Серенсена из 1892 (Прилог историји развоја српског јуначког песништва, српски превод Т. Бекића, Бг --– Н. Сад 1999) „да исходиште" б. треба тражити „код православних Срба у Србији и Угарској". Б. су пренесене и неговане посебно у приморју, махом у урбаним срединама, где су углавном и забележене. Експлицитно о „српском начину" у Ердељу говори мађарски писац Шебешћен Тиноди у својој Хроници 1554; Петар Хекторовић у Рибању и рибарском приговарању записује 1555/56. две б. које су му хварски рибари, Паскоје Дебеља и Никола Зет, певали „Сарбским начином"; Јурај Крижанић, својој Даворији, песми шеснаестерачког стиха даје поднаслов „сарбски".

Већину појединачних записа б. и песама по угледу на бугарштичко певање штампао је Валтазар Богишић у свом зборнику: поред Хекторовићевих, Мајку Маргариту Јурја Бараковића из Виле словинке 1614, Попијевку од Свилојевића из заоставштине Петра Зрињског итд., да би касније били пронађени и други записи, архивским открићима М. Пантића. Богишићев зборник сачињавају пре свега збирке рукописа с краја XVII и из средине XVIII в. (1. Рукопис дубровачки, назван и Попјевке словинске или Рукопис библиотеке Мале браће; 2. Перашки или Баловићев; 3. два рукописа из Боке пренесена у ЈАЗУ --– Загребачки рукописи). Поред б., у Богишићевом зборнику ће се наћи и прегршт песама у десетерцу, махом варијаната песама дугог стиха.

Богишић је хронолошко-тематским критеријумом поделио б. у две групе: 1. на „опће народне пјесме које се тичу догађаја из опће народне историје" и опште познатих јунака; 2. на песме „мјесног значаја" о Дубровнику и оне које опевају борбе с Турцима у Боки. У првој групи најважније место заузимају песме о првом Косовском боју 1389, са развијеним елементима косовске легенде коју б. о другом боју из 1448. допуњују. Познато песничко тумачење косовског пораза бекством Вука Бранковића са разбојишта, исказује се нпр. обрасцем блиским кратком стиху, преносећи се у б. о Другом косовском боју и на Змаја Огњеног Вука. Стих: Данас ћемо видјети ко је вјера а ко је невјера понављаће се у готово непромењеном облику у обе врсте стиха. Б. о непријатељству Милоша Обилића и Вука Бранковића проузрокованом свађом Лазаревих кћери, коју је објавио А. Ф. Гиљфердинг 1859. у свом путопису (Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, у српском преводу, Сар. 1972), а затим Миклошић у првој већој збирци песама дугог стиха (Beiträge zur Kenntnis der slavischen Volkspoesie I. Die Volksepik der Kroaten, Wien 1870), Богишић није штампао. За Марка Краљевића се везују познате традицијске теме (братоубиство, спасавање жене од отмичара, ослобађање из тамнице итд.). Опева се невера Страхињине љубе. За Старину Новака се везује митска тема о женидби вилом. Највећи број б. из ове „опћенародне групе" дочарава доста верно историјску атмосферу у српској деспотовини у Угарској. Успоставља својеврсне владарско-породичне хронике, прати односе између историјских личности (Стефана Лазаревића, Ђурђа Бранковића, Сибињанин Јанка, краља Матијаша, Змаја Огњеног Вука, браће Јакшића) транспонујући их у епске клишее, понекад митског или новелистичког типа.

Б. обилују и низом традицијских, интернационалних сижеа (о витешким мегданима, одбрани женске части, невино оклеветаним јунакињама и јунацима, тровањима и осветама, свекрвама грешницама итд.). Приступ историјским збивањима у б. има баладичан призвук, опште народни догађаји дубоко задиру у личне судбине јунака. С друге стране, и ликови и догађаји и када нису конкретно историјски тачни, одређују се историјским координатама и осликавају се у оквирима устаљене епско-историјске традиције. Б. развијају посебну поетску технику монолога и дијалога. Метричко-синтаксички модели у б., често коришћење плусквамперфекта, смиреност дикције, дистанцирана стилизација б. приближавају класичним еповима.

Рефрен („припјевни приложак") у б. је од шест, ређе од пет слогова. Неки га записи немају. Б. се певају у различитим приликама (у колу, на улици, испод прозора, певачи „посебице" један после другог, углавном без инструменталне пратње, међ „дружином"). Мелодија је једноставна. Метар је трохејски, док се дактилом завршава први полустих.

Тематско-садржајна структура б. као и устаљеност стилско изражајних средстава углавном се поклапа са десетерачком епиком, пре свега Вукове збирке, сведочећи о заједничкој „формулативности" поетског језика у континуитету од неколико векова на различитим просторима.

ИЗВОРИ: В. Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, I, Биоград 1878; М. Пантић, Народне песме у записима од XV-XVIII века. Антологија, Бг 1964; „Перашка бугарштица о Косовском боју", Расковник, Бг, 1989, 7.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Костић, „Два косовска цикла", ППНП, 1939, VI/1; В. Јагић, „Јужнословенска народна епика у прошлости", у: Изабрани краћи списи, Зг 1948; М. Лалевић, Бугарштице, Бг 1956; М. Пантић, „Мањи прилози за историју наше старије књижевности и културе", (I) ПКЈИФ, 1957, XXIII/3--3–4; (II) ЗИК, 1960, 1; (III) 1961, 2; А. Шмаус, „Двоструки епитет у бугарштици", ЗМСФЛ, 1959, 2; „Formel und metrisch-syntaktisches Modell", Die Welt der Slaven, 1960, V/3--3–4 (хрватски превод у: М. Бошковић Stulli (прир.), Усмена књижевност, Зг 1971); М. Пантић, „Југословенска књижевност и усмена народна књижевност XV--XV–XVIII века", ПКЈИФ, 1963, XXIX/1--1–2; Н. Љубинковић, „Народне песме дугог стиха", КИ, 1972, IV/16; 1973, V/17, V/19; Н. Милошевић Ђорђевић, „Речник усмених књижевних родова и врста. Бугарштице", КИ, 1977, IX/35; „Ка поетици бугарштица", у: Поетика српске књижевности, Бг 1989; С. Кољевић, Постање епа, Н. Сад 1998.

Н.ада Милошевић Ђорђевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)