БРЕЗОВИЦА

БРЕЗОВИЦА, село крај Лима, надомак Плава, у којем се налази црква посвећена Св. Тројици, једина преостала грађевина некадашњег манастирског комплекса. Од средњега века, па и данас црква се помиње и под именом Брезојевица. Градња и осликавање цркве довршени су у лето 1567, у време игумана Нестора, средствима групе приложника које су предводили сеоски кнез Вукмир Степанов и Живко Беланов, о чему је сачуван помен у натпису изнад врата наоса. Једна друга забелешка, исписана на допрозорнику олтара, помиње још једног ктитора, извесног Марина с породицом, који је нешто раније, вероватно 1566, платио живописање олтарског простора. О потоњој историји манастира готово да нема података, осим што је познато да је црква страдала у пожару у два наврата (1862, 1912), као и то да је доживела знатна оштећења током II светског рата. Обновљена је 1968, а 1987. живописана и стекла статус манастира.

Црква Св. Тројице је једнобродна грађевина правоугаоне основе. Њену сразмерно пространу унутрашњост чине олтарски простор, наос и зидом одељена припрата на западној страни. Црква је засвођена подужним полуобличастим сводом, а бочни зидови наоса и припрате ојачани су сa по два прислоњена лука које носе снажни пиластри. Грађевина је зидана притесаним каменим квадерима, а њен двосливни кров покривен је шиндром. По архитектонском склопу припада групи цркава с прислоњеним луковима које су на подручју старе Херцеговине подизане с угледањем на ранороманичко градитељство Дубровника и Зете.

Зидно сликарство храма, тешко оштећено у пожарима и ратним разарањима, очувано је само фрагментарно. У припрати су преостали једино део Страшног суда на источном зиду и сцена Гостољубље Аврамово у ниши изнад улазних врата. На западном зиду наоса, где је живопис најбоље очуван, међу светитељима прве зоне истиче се лик Св. Симеона Српског, приказан крај улаза, док је у другом појасу Успење Богородице. Лево од ове композиције насликане су сцене Рођење Богородице и Христос пред Аном и Кајафом, што указује да су у овом простору били илустровани циклуси Великих празника, Страдања Христових и поједини призори из Богородичиног живота. На северном зиду фреске су у потпуности пропале, а на јужном се задржао само лик Св. Јована Претече из Деисиса. У ниши протезиса представљен је Мртви Христос у гробу, а у ниши јужног дела, попрсни лик Св. Саве Српског. Мада се живописци нигде у храму нису потписали, захваљујући прилично индивидуалном сликарском рукопису утврђено је да су припадали истој зографској скупини која је током 60-их и 70-их година XVI в. извела још неколико фреско-целина: у Морачи, Никољцу код Бијелог Поља, Св. Ђорђу у Подгорици и црквици у селу Драговољићи код Никшића. Остварења ових анонимних зографа, чија је марљивост далеко надилазила њихов сликарски таленат, одликују цртачка несигурност, крупне омашке у пропорцијама и представљању покрета, пренаглашене контуре, схематизована обрада одежди и инкарната, једноличне светитељске физиономије, склоност ка упрошћеним композиционим решењима и неплеменити колорит. Иако су код поручилаца уживали знатан углед и били тражени, у уметничком погледу припадају групи најслабијих сликара који су током друге половине XVI в. радили на територији Пећке патријаршије.

ЛИТЕРАТУРА: В. Кораћ, В. Ђурић, „Цркве с прислоњеним луковима у старој Херцеговини и дубровачко градитељство (XV–XVI век)", ЗФФБ, 1964, 8, 2; С. Петковић, „Трагом једне сликарске групе из друге половине XVI века", ЗФФБ, 1964, 8, 2; Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557–1614, Н. Сад 1965; М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII век, Бг 1991; С. Петковић, Културна баштина Црне Горе, Н. Сад 2003; Манастир Свете Тројице – Брезојевица, Плав 2005.

Зоран Ракић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)