БОРБА

БОРБА, периодична публикација или дневни лист изразито политичког усмерења. 1. Политичко гласило социјалистичке оријентације које је излазило у Београду 1. I 1882 --– 21. IX 1883. Појављивало се три или два пута недељно. Покретач је био Мита Ценић, један од вођа социјалистичког покрета, који је издавао и друге листове у духу идеја Светозара Марковића. У чланцима је иступао против режима, пропагирајући социјалистичку девизу: „Сваки по способностима, свакоме према потребама". Полиција је запленила бројеве 24, 42, 66. и 70. из 1882. Кад се Ценић повукао из редакције због неслагања с вођством партије, издавач и одговорни уредник постао је Никола П. Николић, а касније Коста Арсенијевић. Омладина, посебно студентска, није подржала идеологију листа и он је престао да излази.

2. Политички, економски и књижевни лист, који је, као гласило Народне радикалне странке, излазио у Београду 1890--1890–1894. Власник је био Д. Свилокосић, а одговорни уредник Наум Димитријевић. У заглављу је стајало да излази три пута недељно (понедељком, средом и петком), али се појављивао нередовно и често био у неприликама. У последњој години излажења први број се појавио тек 6. новембра и одмах је био заплењен.

3. Радикални политички лист који је излазио у Београду 25. III --– 12. VI 1905. Појављивао се сваког дана, осим понедељка и дана иза празника, а изашло је укупно 64 броја. Власник и одговорни уредник био је Аранђел Николајевић.

4. Периодична публикација социјалне демократије која је излазила у Београду 1. I 1910 --– 1. VII 1914, до избијања I светског рата. Појављивала се два пута месечно, а 85 изашлих свезака било је распоређено у осам књига. Главни уредник Димитрије Туцовић желео је да кроз овај часопис „науку примакне масама, а масе науци". Писао је да без уздизања радничке класе не може бити трајне и сигурне поправке њеног положаја. Сматрао је да је штампа средство за владавину буржоазије, али да је и јака сопствена штампа природна претпоставка без које пролетаријат не може да освоји политичку власт. У редакцији су поред Туцовића били и Недељко Кошанин и Филип Филиповић.

5. Левичарски политички и друштвени лист који се сматра зачетником потоњег централног комунистичког листа у Југославији за време НОБ и после II светског рата. Покренут је као гласило илегалне КПЈ у Загребу 19. II 1922. и излазио до 13. I 1929, до завођења монархистичке диктатуре, када је забрањен. Сматрао се слободним марксистичким органом, у којем су сарађивали истакнути револуционари. Био је строго цензурисан и забрањиван, често принуђен да мења наслове и поднаслове (Орган Независне радничке партије Југославије, Радничка борба, Радничко-сељачке новине). Главни уредници су били: Камило Хорватин, Ђука Цвијић, Владимир Чопић (1922--1922–1926), Аугуст Цесарић (1926), Ђука Цвијић и Владимир Чопић (1926--1926–1929).

За време окупације, када су у Београду као седишту КПЈ биле проваљене илегалне штампарије, рукописи обновљене Б. преко тајне везе пребачени су у Нови Сад и 1. VII 1941. штампани на гештетнеру и растурани по Бачкој и шире, с уводником главног уредника Јосипа Броза Тита (овај број је објављен и на мађарском језику). Током рата Б. је у ослобођеном Ужицу била једини антифашистички лист у поробљеној Европи који је слободно штампан, од 19. X до 27. XI 1941. Главни уредник био је Едвард Кардељ, док је уводник у првом броју написао Тито под насловом „Зашто излази Б." Последњи, 19. број, налазио се у штампи када је, услед офанзиве немачких јединица, Врховни штаб партизанских одреда наредио да се штампарија измести. У селу Дринићи у Босанској крајини штампано је 18 бројева листа под уредништвом Милована Ђиласа. Ратне прилике захтевале су поновну сеобу редакције и штампарије, те су три наредна броја штампана у Прилукама код Ливна. Последњи ратни број изашао је 27. II 1943.

У слободном Београду Б. је наставила излажење као дневни орган КПЈ 15. XI 1944, под уредништвом Владимира Дедијера. У периоду 1945--1945–1948. главни и одговорни уредник био је Маријан Стилиновић. Од 23. III 1948. у Загребу је излазило и латинично издање, а од 1. I 1988. штампано је у Београду јединствено издање. У том раздобљу главни уредници били су: Иво Сарајчић (1948--1948–1950), Пуниша Перовић (1950), Душан Благојевић (1950--1950–1953), Иван Шибл (1954), Мирослав Виторовић (1954--1954–1960), Јоже Смоле (1960--1960–1962), Лазар Мојсов (1962--1962–1965), Мома Марковић (1965--1965–1968), Богдан Пешић (1968--1968–1969), Слободан Глумац (1969--1969–1972), Никола Бурзан (1972--1972–1978), Марко Лолић (1978--1978–1982), Здравко Чолић (1982--1982–1986), Станислав Маринковић (1986--1986–1989). За време Маринковићевог уредниковања, под његовим слоганом „Боље је изгорети него зарђати", Б. је, захваљујући објективности и креативности, својом храбром и аналитичком критиком стекла велики углед: новинари Слободне Далмације су је 1989. прогласили за „дневник године". Престала је да буде синоним једноумља и диригованог новинарства. Постала је позната нарочито по Недељној Б., двоброју за суботу и недељу, и сериозним коментарима. Такву уређивачку политику прихватили су и његови наследници: Манојло Вукотић (1989--1989–1993), Славко Ћурувија (1993--1993–1994) и Гордана Логар (1994).

У време драматичних збивања у земљи, када су се сукобиле две струје, а режим Слободана Милошевића поставио ново послушничко руководство, редакција је одбила сваку сарадњу на издавању листа с овом „комесарском управом". Ствари су закомпликовали и сложени власнички односи. Државни органи су ушли у кућу Б., сматрајући је својом имовином. За директора и главног уредника тада је постављен Драгутин Брчин (1994--1994–1995), а потом Живорад Ђорђевић (1995--1995–2000). После преврата 5. X 2000. на челу листа до 2002. био је одабран уреднички тим --– Симеон Ц. Ћирковић, Јелена Косановић, Рајко Недић, Теодор Анђелић и Драгана Чабаркапа, а потом су главни уредници били Желидраг Никчевић (2002--2002–2003), Миодраг Видо Вуковић (2003--2003–2004) и Чедомир Шошкић (2004--2004–2007). Године 2007. обележена је 85-годишњица Б. и том приликом објављена обимна и луксузна споменица Време Б. 1922--1922–2004, под мотом „Вест је светиња, коментар је слободан".

Б. је покренула многобројна издања, од Кекеца за децу до Вечерњих новости, листа с највећим тиражом, као и Спорт, Наду, Економску политику. Сматра се оснивачем и „Атељеа 212", телевизијске станице „Студио Б", а више година је додељивала југословенску награду за архитектуру као и признање за књижевност „Оскар Давичо". Наставила је да излази у Београду као приватни дневни информативни политички, културни и друштвени лист 15. I 2009, с модерним ликовним изгледом те многим привлачним и разноврсним рубрикама. Издавач је ИП „Новине Б." Сабрани су сви изашли бројеви од 1992, те је први нови обележен бројем 28.662, а година LXXXVII. Главни и одговорни уредник била је Оливера Зекић. Последњи број изашао је 13. X 2009.

Д.ушан Попов

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)