БОБИЋ, Љубинка

БОБИЋ, Љубинка, глумица, драмски писац (Крушевац, 2. I 1897 – Београд, 3. XII 1978). По ступању у Народно позориште у Београду 1920. узимала часове балета код примабалерине и педагога К. Исаченко, часове певања код М. Бинички, а код З. Марковац учила дикцију. Образовање употпуњава у Паризу (1929) и Берлину (1929/30), где је похађала Високу глумачку школу код редитеља М. Рајнхарда и присуствовала пробама познатог редитеља Е. Пискатора. Народном позоришту у Београду остала је верна целог живота, с два прекида: 1936. дала је отказ незадовољна третманом у ансамблу, а током II светског рата (1942–1944) одсуствовала је са сцене. Током пола века глумачког присуства на сцени националног театра учествовала је у 96 премијера. Последњу представу Нушићеве и своје Гђе министарке одиграла је два месеца пре смрти. Глумица изузетно велике даровитости и стваралачке снаге прешла је жанровски распон од наивки, враголастих и ћудљивих девојака до сложенијих психолошких драмских улога, да би у познијим годинама играла карактерне и комичне улоге. Улоге је умела да обогати новим, изненађујућим детаљима у покретима, мимици, тону дикције, чиме је постизала рељефне ликове који су пленили најширу публику али и ону са строжим укусом. Њен невелик филмски репертоар (десет филмова) такође се одликује разноврсношћу: од филмова снимљених по делима наших класика (Сремац, Нушић, Андрић), па до остварења редитеља који су обележили нови талас српске кинематографије (П. Ђорђевић, В. Слијепчевић). Написала је пет драмских текстова који су често извођени, а њен комад Породица Бло био је један од најпопуларнијих у репертоарима југословенских позоришта пред II светски рат. Добитница је награде Италијанске владе за улогу Скампола (1923), награде Савезне владе ФНРЈ за улогу Стане у Станоју Главашу (1959), награде за најбољу женску улогу на Четвртом фестивалу југословенског играног филма у Пули (Поп Ћира и поп Спира, 1957), Седмојулске награде Републике Србије за животно дело (1961), Златног ловоровог вијенца Фестивала малих сцена у Сарајеву (1964), Златног ћурана на Фестивалу комедије у Јагодини (1976), Златне медаље и плакете Глумачких свечаности „Љубиша Јовановић" у Шапцу (1976), Плакете за изузетне заслуге Народног позоришта у Београду (1978). Важније улоге у позоришту: Тентажил (М. Метерлинк, Тентажилова смрт), Сузи Сакс (Л. Фодор, Црквени миш), Коштана (Б. Станковић), Поте (С. Сремац, Зона Замфирова), Мадлен Петровна (М. Крлежа, У агонији), Стана (Ђ. Јакшић, Станоје Главаш), Фема (Ј. С. Поповић, Покондирена тиква), Баба (Ј. Вујић, Љубовнаја завист через једне ципеле), Сарка (Б. Нушић, Ожалошћена породица), Госпа Мица (Б. Нушић, Власт), Спириница (Б. Нушић, Народни посланик), Живка (Б. Нушић, Госпођа министарка); на филму: Парада Парамунта (D. Arzner, O. Brower, 1930), Аникина времена (В. Погачић, 1954), Поп Ћира и поп Спира (С. Јовановић, 1957), Дилижанса снова (С. Јовановић, 1960), Први грађанин мале вароши (П. Ђорђевић, 1961), Др (С. Јовановић, 1962); Народни посланик (С. Јанковић, 1964), Штићеник (В. Слијепчевић, 1966), Крос-контри (П. Ђорђевић, 1969), Павле Павловић (П. Ђорђевић, 1975).

ДЕЛА: Наши манири (Бг 1935), Отмено друштво (Бг 1937), Риста спортиста (Бг 1937), Породица Бло (Бг 1940), Риста Робинзон (Бг 1940).

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Бг 1979; М. Одавић, Љубинка Бобић 1897–1978, Бг 1993; М. Мирковић, Глумци велика деца (Глумица века), Бг 1994; К. Димитријевић, „Антибиографија Љубинке Бобић", Театрон, 1994, 84/85/86; К. Шукуљевић Марковић, „Љубинка Бобић – легенда београдске сцене", Лудус, 2006, 132.

Зоран Т. Јовановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)