БЛАНУША, Милан

БЛАНУША, Милан, сликар, графичар, универзитетски прoфесор (Јагодина, 28. IV 1943). Дипломирао 1967. на Академији ликовних уметности у Београду, на Одсеку за сликарство у класи Љубице Сокић. Постдипломске студије завршио 1971. на Државној високој школи за ликовне уметности у Брауншвајгу (Немачка). Од 1976. до 2010. радио је на Академији уметности у Новом Саду, где је 1992. изабран у звање редовног професора на предмету Сликање и цртање. У периоду 1993--1995. био је редовни професор Цртања и сликања на Факултету примењених уметности у Београду. На Државној високој школи за ликовне уметности у Франкфурту на Мајни специјализирао је графику 1978. Члан је УЛУС-а од 1971. Од 1968. самостално излаже у земљи и иностранству (Брауншвајг, Келн, Париз). Током 70-их година XX в., Б. се огледао и као ликовни критичар поетике новог реализма -- којој је и сам припадао, а већи број текстова објавио је у Стражилову, Књижевној речи и Омладинским новинама. Као уметник, определио се за особено реалистичко усмерењe које зрачи апстрактним набојем, али не негира полазно фигурално, предметно и стилско опредељење уметника. Раном серијом слика, портрета познатих личности из историје уметности (Пикасо, Магрит, Дикс, Дишан) датим у изразито геометризованом простору, доказао је да је измирење фигуративног и апстрактног концепта могуће. Фотографска прецизност с једне стране и експресија израза с друге, уз сиви тоналитет и колористичке акценте, развијени су из непосредних искустава немачког неоекспресионизма. Касније слике, цртежи, графике и скулптуре, без изузетка окренуте човеку, припадају иконографски препознатљивом кôду београдске нове фигурације и новог реализма, а идејно, корпусу филозофије егзистенцијализма. Физички изолован и препуштен непосредној комуникацији са посматрачем, човек је представљен као урбано биће, без идентитета и индивидуалности. Развијањем и преобликовањем ранијих идеја, Б. у рецентном опусу остаје доследан раније успостављеним принципима језичке сведености и одсуства стереотипне интерпретативности, али уноси и један нов елемент -- писани сегмент у виду кратког текста, речи или знаковног обележја. Извучени из препознатљивог контекста, његови ликови отварају једну нову еру портрета у којој типизиране физиономије лица представљају само претекст за дубље понирање у судбину човека и проблеме савремене цивилизације. Добитник је више престижних признања за ликовно стваралаштво, међу којима награде Октобарског салона за сликарство (1978), прве награде за цртеж на 14. бијеналу медитеранских земаља у Александрији (1982), „Златне палете" УЛУС-а (1992) и „Великог печата" Графичког колектива (2000).

ЛИТЕРАТУРА: Милан Блануша, Бг 1979/80; С. Бошњак, С. Степанов, Милан Блануша. Слике, цртежи, Бг 1994; К. Богдановић, Сиви човек, Бг 2000; Г. Станишић, Блануша. Тела у исказу, Бг 2002.

В. Круљац