БЕЉИН

БЕЉИН, село на десној страни Саве, наспрам меандра Купински кут, јужно од пута Обреновац (25 км) -- Шабац. Припада општини Владимирци. Дисперзивног је типа, смештено на 81--120 м н.в. Подељено је на три „мале". Године 1921. имало је 89 домова са 650 становника, а 2002. 657 житеља, од којих 99,4% Срба. У пољопривреди је радило 80,7% активног становништва. Староседеоци су досељени крајем XVIII в. из Босне, Славоније, Срема, Бачке и околине Ваљева. Од средине XIX в. до 1953. припадају му и два суседна села. У њему је између два светска рата радила „Бељинска кредитна земљорадничка задруга", основана 1920. Сада су ту четвороразредна основна школа и земљорадничка задруга.

С. Ђ. Стаменковић

На локалитету Градуштина, на левој обали Вукодраже, код самог ушћа у Саву, још је Ф. Каниц констатовао касноантичко утврђење правоугаоног облика (приближно 150х120 м) с кружним кулама на угловима. Са овог простора потичу три сребрна тањира из друге деценије IV в., који се чувају у Народном музеју у Будимпешти. Нађена је и мања остава ауреуса похрањена око 317. Претпоставља се да је утврђење штитило прелаз преко Саве и важну станицу на путу ка Басијанама. Утврђење са четири угаоне куле (quadriburgium) подигнуто је крајем III в. и вероватно је коришћено и у рановизантијском периоду. Фортификација је повезана с античким насељем које се налази нешто источније у атару села Ушће.

А. Јовановић

Први помен Б. у Летопису попа Дукљанина (друга половина XII в.) односи се на поље где се легендарни српски владар Павлимир Бело сукобио с Угрима. У угарском управном систему предео је био организован као округ или дистрикт. Папа Урбан IV потврдио је 1264. војвоткињи Ани, удовици мачванског бана Ростислава Михаиловича, неке земље и поседе код Б. и Митровице. Близу Б. налазио се Дебрц, двор краља Драгутина. После Косовског боја 1389. одметнути хрватски бан Иваниш Хорват напао је дистрикте Мачву и Б., али је мачвански бан Никола Горјански успео да их поврати угарској круни. Хуманиста и потоњи улцињски бискуп Мартин Сегон из Новог Брда у своме спису спомиње области Бељину и Мачву, кроз које се из Паноније, преласком Саве код Заслона (Шапца), иде ка селу Ваљево и планини Влашић. Подаци о истоименом сеоском насељу потичу и из турских извора. Пуста села Горње и Доње Бељино у Шабачкој нахији Зворничког санџака 1533. припадала су тимару кнеза Рохача с приходом од 800 акчи. Оживљавање оба насеља текло је споро и неуједначено. Горњи Б., у тимару кнеза Вука, Радивојевог сина, 1548. имао је примићура, четири куће, колико их је остало до 1600. У Доњем Б., у тимару кнеза Вукца, 1548. биле су четири куће које су плаћале 800 акчи. Крајем XVI в. село је имало само шест кућа. После Пожаревачког мира 1718. имало је само две, а крајем 1788. 12 кућа.

Г. Томовић

ЛИТЕРАТУРА: В. Кондић, „Непознати златни медаљон Валентинијана I", Старинар, 1967, 17; Шабац у прошлости, I, Шабац 1970; М. Динић, Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Бг 1994; I. Popović, „Notes topographiques sur lа région limitrophe entre la Pannonie Seconde et la Mésie Première", у: P. Petrović (ed.), Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Belgrade 1996; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.