БАРСКА НАДБИСКУПИЈА

БАРСКА НАДБИСКУПИЈА, административно-управно подручје римокатоличке цркве за део Црне Горе који не припада Которској бискупији. У литератури, највише под утицајем К. Јиречека, често се користи назив Барска архиепископија. Наследила је бискупију у Доклеји, главном граду римске провинције Превалитана, због чега је позната и као Дукљанско-барска. Први пут се помиње 599. под јурисдикцијом Скадарске митрополије. Крајем IX в. припадала је Драчкој, а почетком XI в. Дубровачкој митрополији. У барском клиру настао је у XI в. спис Летопис попа Дукљанина или Барски родослов. Борбу зетског кнеза Стефана Војислава (1037--1051) за ослобођење од Грка помагао је папа, јер је то јачало утицај Рима на балканском простору. Зетски кнез Михаило Војислављевић затражио је палијум (огртач) за барског надбискупа, желећи да католичка црква у његовој држави буде самостална, а не потчињена црквеној власти изван Дукље. Папа је молбу одбио, будући да Дукља никад није имала ранг митрополије, али му је 1067. дао власт над босанском бискупијом и ставио у изглед добијање заставе св. Петра, што је значило папину заштиту, али и стварање вазалних односа. С обзиром на раскол између цркава Цариграда и Рима, папи је ишло у рачун да придобије што више држава на Балкану. Раскол у Риму, настао после смрти папе Гргура VII, искористио је краљ Бодин да антипапа Климент III Виберт изда 1089. булу којом одобрава надбискупу ношење палија, подижући бискупију на ранг надбискупије и митрополије, што је означавало црквену самосталност и пораст угледа Дукљанске краљевине. Потчињене су јој бискупије у Улцињу, Требињу, Свачу, Котору, Скадру, Дривасту, Пилоту, Расу и Босни. Исте године папа Урбан II усваја молбу Котора да их потчини Барију у Италији и тако раздвоји Б. н. од Дубровачке митрополије која никад није признала ово достојанство свом конкуренту. Уздизање Б. н. изазвало је средином XII в. спор са Дубровачком митрополијом око ранга и јурисдикције Б. н. Црквени сабор у Бару или његовој околини (1199), за време Вукана Немањића, у присуству папиног изасланика, барског надбискупа и његових суфрагана-бискупа арбанског, скадарског, пилотског, дриватског, свачког и улцињског, признао је ранг Б. н., али је јурисдикција ограничена на Бар и околину Скадарског језера. Значајну улогу Б. н. задржала је и у време Немањића, када је ушла у оквире српске државе. Ривалитет два црквена центра трајао је и даље, а на одлуке је често утицала тренутна политичка ситуација. На сабору у Латерану 1215. потчињене су јој све католичке цркве на територији српске државе. У новом спору са Дубровчанима, Барани су посланике дубровачког надбискупа који су се позивали на папу испратили узвиком: „Шта је папа? Наш господин краљ Урош је нама папа!" Ово је била захвалност за заштитничку улогу српског краља, а Дубровчани су, супротно Баранима, због својих претензија на подручје Б. н. били у рђавим односима са Србима. Крајем XIII в. Барани су остали без подршке српских краљева, која је прешла на которског бискупа, суфрагана архибискупа у италијанском Барију, који је преузео све католичке парохије и цркве до Београда и Голупца на Дунаву. У заплетеним околностима рата између Млечана и Tурака око зетске територије, Барски надбискуп у XVI в. јавља се са титулом „Serbiae primas" и „Totius regni Serbiae primas". За време турског ропства Б. н. знатно је ослабила, барски надбиксуп је убијен као галиот на турској галији, катедрални храм св. Ђурђа и још неки храмови претворени су у џамије. Већина њених верника пришла је православљу, део је примио ислам, а део је емигрирао. Зато је 1867. припојена Скадарској митрополији. Када је Бар ослобођен од Турака, а Бечки конгрес (1878) га признао Црној Гори, књаз Никола је од папе тражио посебног надбискупа за Бар. То је регулисано 1886. конкордатом с Ватиканом, а 1902. потврђена му је титула „примас Србије". Б. н. је 1912. добила територијално проширење на штету скадарске бискупије. Од 1967. под јурисдикцијом барског надбискупа налазе се цела Црна Гора и Рашка (Санџак).

ЛИТЕРАТУРА: И. Марковић, Дукљанско-барска метрополија, Зг 1902; М. Фабер, „Право барских надбискупа на наслов примас Србије", ГЗМБиХ, 1905; С. Станојевић, Борба за самосталност католичке цркве у немањићској држави, Бг 1912; Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији, Зг 1975.

Р. Милошевић