БАЛКАНСКИ САВЕЗ (1866–1868)

БАЛКАНСКИ САВЕЗ (1866–1868), савез између Србије и суседних држава, створен за време друге владе кнеза Михаила Обреновића (1860--1860–1868). Идеју о таквом савезу први је разрадио Илија Гарашанин у Начертанију (1844). По његовој замисли, Србија је требало да обједини ослободилачке тежње балканских народа и постане њихов главни материјални ослонац. Србија је уложила напоре да поведе самосталну спољну политику засновану на начелу „Балкан балканским народима". После ослобођења од Турака требало је снагом балканских народа спречити да нека друга велика сила не ступи на место Турске и завлада Балканом. За друге Михаилове владе ова концепција је постала спољнополитички програм Кнежевине Србије, на којем су радили људи свих политичких покрета тог доба. У брошурама Јована Ристића, Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина изнете су неке чињенице о споразумима који су довели до склапања тзв. Првог б. с. Развој италијанског питања 1859--1866, а затим пруско-аустријски рат 1866. и пруско-француске заоштрености, уливали су наду да се заиста могу стећи такве околности. Склапању самог савеза приступило се тек 1866, после аустро-пруског рата, када су постојали изгледи да би балкански народи могли искористити ослабљени положај Аустрије и заузетост Русије унутрашњополитичким проблемима за постизање пуне националне слободе уједињеном борбом против Турске. Србија и Црна Гора су се споразумеле да ништа не предузимају једна без друге и у септембру 1866. склопиле формалан савез. Обавезале су се да ће заједнички радити на ослобођењу и уједињењу српског народа. У случају успеха књаз Никола је пристао да се одрекне црногорског престола у корист кнеза Михаила. Тежак међународни положај и слаба спремност за рат одужили су преговоре између Србије и Грчке, притиснуте критским питањем, па је политички уговор потписан тек у новембру 1867, а војни уговор у пролеће 1868. После доласка на власт кнеза Карла Хоенцолерна 1866, који се мало интересовао за Балкан, Румунија и Србија су 1868. потписале уговор којим је Србија добила право да се преко Румуније снабдева оружјем и муницијом. Пошто Бугарска није била слободна држава и није имала законитих представника, српска влада је преговарала са Бугарским револуционарним комитетом у Букурешту и начелно се сложила са његовим Програмом од јануара 1867. Договорено је да ће се радити на оснивању заједничке српско-бугарске државе (Бугаро-Србије, Србо-Бугарске, Југословенског царства). У Албанији српска акција није уродила плодом, јер није створена ни политичка ни војна организација. Арбанаси су лако устајали на оружје, али не да би решили свој национални проблем, него да би се одупрли турским реформама. Из веза које су одржаване преко бискупа Штросмајера и њему блиских, проистекао је споразум са Хрватском народном странком 1867. Због неповољних међународних околности, ситних династичких интереса балканских кнежевина и незадовољства у народу у самој Кнежевини, Први б. с. није никада ступио у дејство. Српска спољна политика дошла је у сукоб са интересима великих европских сила које су ишле за очувањем постојећег стањa на Балкану. Уговори нису успели да отклоне сукобе интереса између Србије и Грчке, Грчке и Бугара, кнеза Михаила и књаза Николе. Сигурно да је велику улогу у неактивности Б. с. одиграла и кнежева смрт 1868.

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Пироћанац, Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа, Бг 1895; С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Бг 1912; Г. Јакшић, В. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила (Први балкански савез), Бг 1963.

У. Татић