БАКТЕРИОЛОГИЈА

БАКТЕРИОЛОГИЈА, област микробиологије која се бави изучавањем бактерија. Њеним оснивачем сматра се ботаничар Фердинанд Кон (1828--1828–1898) који је, студирајући алге и фотосинтетичке бактерије, описао и неке нефотосинтетичке форме, укључујући Bacillus и Beggiatoa. Он је предложио и прву схему за таксономску класификацију бактерија. Његови савременици Луј Пастер (1822--1822–1895) и Роберт Кох (1843--1843–1910) сматрају се оснивачима медицинске микробиологије. Пастер је чувен по серији експеримената којима је оповргао тада широко прихваћену теорију спонтане генерације. Дизајнирао је методе за стерилизацију и конзервацију (пастеризација), изучавао ферментације и много допринео идеји да су микроорганизми узрочници болести. У периоду 1880--1880–1890. развио је вакцине против антракса, колере и беснила. Кох је познат по генијалним техникама за изолацију и гајење бактерија у чистој култури, помоћу којих је описао неколико нових бактеријских врста, укључујући Mycobacterium tuberculosis, проузроковача туберкулозе. На примеру бактерије Bacillus anthracis дефинитивно је доказао да је она узрочник болести антракса, а његова правила за доказивање специфичног узрочника заразног обољења, позната као Кохови постулати, и данас се примењују. Оснивачима опште микробиологије сматрају се Мартинус Бејеринк (1851--1851–1931) и Сергеј Виноградски (1856--1856–1953). Иако је Бејеринк поставио и основне принципе вирусологије, његовим главним доприносом се сматра развој техника за обогаћивање култура, које су омогућиле изоловање великог броја метаболички разноврсних земљишних и акватичних бактерија. Виноградски је из земљишта изоловао азотофиксирајуће бактерије, као и бактерије које оксидују амонијак, нитрите и сулфиде и доказао њихову есенцијалну улогу у биогеохемијском циклусу азота и сумпора. На примеру ових бактерија поставио је концепт хемолитотрофије (хемоаутотрофије), јединствене особине неких бактерија да добијају енергију оксидацијом неорганских једињења, а органска једињења редукцијом угљендиоксида. Оснивачем хемотерапије сматра се Кохов ученик Пол Ерлих (1854--1854–1915), чији су пионирски радови у коришћењу боја за детекцију и идентификацију бактерија били основа за откриће неких важних техника бојења у б., укључујући бојење по Кристијану Граму (1884). Експериментишући с великим бројем хемијских једињења, Ерлих је 1908. открио да салварзан селективно убија бактерију Treponema palidum, изазивача сифилиса. Каснијим открићем пеницилина и стрептомицина (Флеминг, 1929; Ваксман, 1944) започиње лечење инфективних болести антибиотицима, које се данас суочава с проблемом све многобројнијих сојева патогена резистентних на антибиотике.

Иако се све до средине XX в. развијала ван оквира опште биологије, б. је значајно допринела развоју тада нових биолошких дисциплина, биохемије и генетике. У другој половини XX в. истраживања на бактеријама, посебно E. coli, довела су до фундаменталних открића у молекуларној биологији. Од 1950. бактериолошке методе су нашле примену у техникама културе ћелија и ткива биљног и животињског порекла. Велико откриће XX в., базирано на поређењу секвенце 16S рибозомалне РНК, јесте да су бактерије и архебактерије две одвојене еволутивне линије прокариота. Нова филогенетска таксономија је поделила све организме на Земљи у три домена: Bacteria, Archaea и Eukarya. У Србији се б. развија од XIX в. упоредо са војном медицином. Један од најизразитијих представника био је Војислав Суботић (1859--1859–1924). Епидемија тифуса која је 1914--1914–1915. попримила катастрофалне размере, индуковала је формирање прве бактериолошке лабораторије у Ваљеву (1915). Данас се б. изучава на медицинском, биолошком, технолошком, ветеринарском и другим факултетима у Србији. Савремена б. изучава физиологију бактерија (укључујући структуру, раст и метаболизам), организацију бактеријских генома и регулацију експресије бактеријских гена, механизме патогености и резистенције на антибиотике, диверзитет, екологију и еволуцију бактерија. Савремена знања из б. се широко примењују у индустрији, медицини, ветерини и пољопривреди, пречишћавању отпада и заштити животне средине, а у новије време у генетичком инжењерству и биотехнологији.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Симић, Микробиологија I, Бг 1988; M. T. Madigan, J. M. Martinko, Brock Biology of Microorganisms, New Jersey 2006.

Ј.елена Кнежевић-Вукчевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)