БАКРОРЕЗ

БАКРОРЕЗ, графичка техникa која се састоји у урезивању цртежа у металну плочу. Цртеж се преноси на фино полирану, 2--3 мм дебелу бакарну плочу, а затим се помоћу челичне игле изгребу све црте које се касније продубе финим резбарским длетом. Тонске вредности појединих делова цртежа могу се изразити једноставним или укрштеним шрафирањем, односно паралелним штрафтама које су на тамним местима дебље, а на светлима тање. Изрезбарена плоча премаже се бојом, затим се сувишна боја с површине обрише тако да се задржи само у дубинама цртежа и отискивањем у преси боја се преноси на папир. Урезивање цртежа у метал појавило се у Кини у X, а у Европи у XIII в. Ипак, обрађивање ради отискивања на папиру развило се тек крајем XIV в. и свој пуни успон доживело у XV в. у Немачкој (Е. С. М. Шоунгауер, А. Дирер) и Италији (А. дел Полајуоло). Своју креативност и оригиналност б. је изгубио у XVII и XVIII в. када је попримио одлике некреативног занатства, а нарочито у првој половини XIX в. када је постао средство за штампу илустрација. Током XX в. поново је постао графичка техника креативних особености (Ж. Руо, Ј. Вилон).

Техника б. јавља се код Срба након Велике сеобе 1690. У почетку, графичке листове су по поруџбини црквених великодостојника радили немачки мајстори. Највећи број радова извели су Томас Месмер и Јаков Шмуцер. Најстарији сачувани антиминс израдио је 1692. Јохан Фалигум по поруџбини Арсенија IV Чарнојевића. Убрзо потом, током патријарховог боравка у Бечу, настао је и први портрет у овој техници, али он није сачуван. Првим српским бакроресцем може се сматрати Христофор Жефаровић. У почетку је радио само цртеже које је затим Месмер резао у металне плоче. Њихов најстарији рад је лист Свети Сава са светитељима дома Немањина (1741), на којем је Жефаровић потписан само као „настојатељ", а Месмер као „сечац". Већ на следећем заједничком послу, Изображенију оружиј илирических (Стематографија), Жефаровић је извео плоче за све ликове јужнословенских светитеља, док је Месмер извео грбове и ликове цара Душана и патријарха Арсенија. У годинама које су уследиле Жефаровић је самостално резао у бакру. У његова најзначајнија дела убрајају се: Богородица извор живота (1745), Св. цар Урош (1746) и Распеће Христово и страдање апостола (1751). Највећи српски бакрорезац је Захарија Орфелин који је током XVIII в. остварио највећи и најразноврснији репертоар. Резао је антиминсе, иконе, синђелије, грамате, географске карте и илустрације за књиге. Најзначајнији листови су му Свете бесплотне силе (1761), Богородица Бођанска (1758) и Кнез Лазар (1773). Посебну целину чини његов рад на илустрацијама за књигу Историја Петра Великог (1774). Б. припремани за ту књигу продавани су и као појединачни листови. За Калиграфију (1778) добио је награду аустријских власти. По свом високом квалитету нарочито се истиче Стварање света из Вечног календара (1773), посебно по вештини приказа актова Адама и Еве у пејзажу. Крајем XVIII и почетком XIX в. опада интересовање за ову технику међу домаћим мајсторима. За српске поручиоце радили су немачки мајстори, међу којима су најзначајнији Ј. Ф. Биндер и Ј. Г. Мансфелд. Током друге деценије XIX в. интересовање за б. показује сликар Јефтимије Поповић илуструјући књигу Невиност или Светислав и Милева. Доминик Парласке израдио је илустрације у б. за Миловукову књигу Образоизданије славни Србаља. Током четврте деценије XIX в. технику б. је у потпуности потиснула новија техника литографије. Почетком XX в. били су ретки уметници који су се бавили графиком и б., или су то радили успутно, те сачувани листови сведоче о споредним токовима графике и њеном маргиналном месту. Током првих деценија графичке радове излагало је само двоје уметника: Бета Вукановић и Јосиф Даниловац. Прва графичка изложба у Србији одржана је 1934. на иницијативу Момчила Живановића. Иако се после 1900. на вечерњем занатлијском курсу у Уметничко-занатској школи предавала техника б., те часове су похађали углавном ксилографи, литографи и штампари. Снажнији развој б. је доживео у међуратном периоду у опусима Арпада Балажа и Михајла Петрова. Популаризацијом графичких техника у послератном периоду, а нарочито стасавањем нових генерација уметника школованих на графичким одсецима уметничких академија (Вељко Михајловић, Зоран Тодовић, Слободан Кнежевић Аби и др.) техника б. се проширила. Окупљање уметника око Графичког колектива у Београду довело је до ширења и популаризације како графичких техника и уметности графике, тако и б.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Давидов, Српски бакрорези 18. века, Н. Сад 1983; В. Краут, Историја српске графике од XV до XX века, Бг 1985; Један век графике, Бг 2003.

Т. Палковљевић