БАЈЧИ ЖИЛИНСКИ, Ендре

БАЈЧИ ЖИЛИНСКИ, Ендре (Bajcsy-Zsilinszky, Endre), политичар, публициста (Сарваш, Мађарска, 6. VI 1886 --– Шопронкехида, 24. XII 1944). По образовању правник. У младости је по политичком усмерењу био десничар и уређивао часопис Szózat. У периоду 1920--1920–1944. написао је и објавио више књига политичког садржаја. Због неслагања са пронемачком политиком Миклоша Хортија почетком 30-их прикључио се либералној опозицији, а потом је основао Народну радикалну странку. Та странка се 1936. спојила са Странком независних малих поседника чији је један од предводника био Б. Иако је следио великомађарске идеје, залагао се за сарадњу са Југословенима. Сматрао је да Мађари, удружени с њима, треба да се боре против немачког нацизма. С намером да и у пракси оствари ту идеју, у име мађарске владе водио је преговоре у Београду, који су резултирали уговором о пријатељству, закљученим 12. XII 1940. Идеје о сарадњи са Београдом образложио је и у књизи Наше место и судбина у Европи (Будимпешта 1941). Као опозициони посланик у Мађарском парламенту осуђивао је погроме над Србима и Јеврејима у Бачкој, које су чиниле мађарске окупационе власти, посебно рацију у Новом Саду, Шајкашкој, Старом Бечеју и Србобрану јануара 1942. Захтевао је да се крвопролића зауставе, кривци позову на одговорност и казне, а породице недужних жртава материјално обештете. Као противник фашизације Мађарске и њене блиске повезаности с Хитлером, већ 5. VIII 1942. тражио је да се мађарске трупе, ради спасавања Мађарске и Мађара, повуку са Источног фронта. Припадао је групи најистакнутијих мађарских антифашиста, због чега га је Гестапо 19. IV 1944. ухапсио. Када је пуштен, постао је председник Ослободилачког одбора мађарског националног устанка. После поновног хапшења, пресудом војног суда фашистичке владе Ференца Салашија осуђен је на смрт.

ЛИТЕРАТУРА: L. Tilkovszky, Bajcsy-Zsilinszky Endre történetpolitikai vitája Szekfű Gyulával", Valóság, Budapest, 1959, 6; К. Виг, „Ендре Бајчи-Жилински и мађарско-југословенски односи", ЗМСДН, 1969, 54; З. Голубовић, „Човек који је први устао против рације", СИНС, 1994, 5.

В.асилије Ђ. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)