АУТОНОМАШИ

АУТОНОМАШИ, појединци, политичке странке и покрети који захтевају већи степен политичке аутономије одређеног региона или покрајине у држави. Непосредно после образовања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1. XII 1918) јавиле су се идеје о аутономном положају Војводине. Оне су се распламсале у политичким и уставним борбама у време доношења Видовданског устава 1921. Од тада, Војводина је, с различитим интензитетом, била у средишту политичких и уставних сукоба и нагодби. Издвајају се три главна аутономашка таласа. Први је од стварања Краљевине СХС до II светског рата, други од 60-их до 90-их година XX в. и, трећи, савремени, почевши од 2000.

У периоду између два светска рата носилац аутономаштва у Војводини били су извесни регионално оријентисани интелектуалци који су напустили идеју српства, као и у доброј мери однарођени грађански слој. У почетку, идеја о посебности Војводине није прерасла у заокружени политички програм. Њени носиоци су били Срби из Војводине, чланови и симпатизери Самосталне демократске странке. Јачање аутономашког покрета настаје повезивањем Самосталне демократске странке са Хрватском сељачком странком, тј. са стварањем Сељачко-демократске коалиције. Међу носиоцима аутономашког покрета нашли су се и истакнути сомборски радикали од којих је најпознатији био Јоца Лалошевић, адвокат у Сомбору, иначе члан Главног одбора Радикалне странке. Они су јуна 1932. усвојили тзв. Сомборску резолуцију и створили крилатицу „Војводина Војвођанима". Исте године у децембру Самостална демократска странка заједно са сомборским радикалима усвојила је Новосадску или Војвођанску резолуцију (тзв. Новосадске пунктације). У Новосадској резолуцији уграђен је став о Војводини као покрајини, а такође и став о осуди економске експлоатације Војводине од стране Београда. У јуну 1935. образован је тзв. Војвођански фронт. Основни захтев тог фронта било је преуређење Краљевине Југославије у федерацију у којој би Војводина имала статус федералне јединице. Поред тога, Војводином би требало да управљају „домороци", а тзв. „дођоши" би требало да постану грађани другог реда. Главна личност Војвођанског фронта био је Душан Дуда Бошковић, панчевачки адвокат. Војвођански фронт није окупио велик број грађана, а на парламентарним изборима 1935. и 1938. претрпео је тежак пораз. После склапања споразума Цветковић--Мачек августа 1939 (о Бановини Хрватској) Војвођански фронт се распао.

Други аутономашки талас био је предвођен војвођанским комунистима од којих су били најпознатији Бошко Крунић, Живан Берисављевић и Душан Поповић. У политичким и уставним борбама које су трајале од 1964. а завршене 1974. доношењем Брионског устава, дошло је до јачања република и аутономних покрајина и до претварања југословенске федерације у лабаву федерацију са многобројним елементима конфедерације. Аутономна покрајина Војводина постала је носилац уставотворне, законодавне, извршне, судске и уставносудске власти, с правима и обавезама које су биле готово идентичне правима и обавезама федералних јединица. Као и између два светска рата, политичко и државно руководство АПВ све је чешће одлазило на консултације у Загреб, а по потреби и у Београд, углавном на седнице федералних органа.

Савремене а. у Војводини најбоље репрезентује Лига социјалдемократа Војводине, коју предводи Ненад Чанак. У последњих неколико година број а. у Војводини битно се проширио, посебно међу члановима и симпатизерима Демократске странке. Намере савремених а. јасно су исказане у пројекту тзв. Основног закона АПВ, који је сачинила Лига социјалдемократа Војводине. Према том пројекту, а позивом на тзв. стечена права, Војводина би требало да потврди суспендовану аутономију из 1974. и да на тај начин стекне уставотворну, законодавну, извршну, судску и уставносудску власт.

ЛИТЕРАТУРА: А. Џ. П. Тејлор, Хабзбуршка монархија 1809--1918, Бг 2001.

О. Станојевић