АУТОМОБИЛСКА ИНДУСТРИЈА

АУТОМОБИЛСКА ИНДУСТРИЈА, привредна делатност високосеријске производње моторних возила. Први аутомобил са парном машином као погонским агрегатом направљен је у Кини, као играчка за кинеског цара, али без могућности смештаја путника и возача. Први парни аутомобил израдио је у Француској Кињо 1770--1771, као вучно возило за топ. Развој аутомобила са парном машином знатно је усавршен у Великој Британији, да би већ 1784. Мардок, а 1801. Тревичик, конструисали парни аутомобил способан за кретање по путевима. У наредним деценијама патентирано је више конструкција аутомобила на парни погон, у Великој Британији, Русији, Америци, а било је и неколико значајних патената аутомобила на електрични погон. Појава аутомобила у данашњем смислу речи везана је за проналазак мотора са унутрашњим сагоревањем. После више покушаја и патената за градњу ових мотора, претежно са смешом водоника и кисеоника као горивом (Браун, Леноар, Ле Понт), прве моторе са унутрашњим сагоревањем течног горива развили су 1885--1888, независно један од другога, немачки инжењери Карл Бенц, Готлиб Дајмлер и Вилхелм Мајбах. Бенц је 1886. добио и патент за производњу аутомобила са мотором са унутрашњим сагоревањем, коју је започео 1888. Следећих неколико година, од 1900. па надаље, почела је брзо да расте производња аутомобила у више мањих компанија, најпре у Француској, а затим у САД. Кључна личност у овом развоју је Американац Хенри Форд, који је заговарао идеју да сваки амерички грађанин треба да има аутомобил. Основао је фабрику у којој је почела серијска производња аутомобила, чувеног ФОРД Т, на принципу проточне траке, што је значајно смањило трошкове производње и повећало продуктивност. Ово је стварни почетак савремене високосеријске производње, која је поред аутомобила ускоро проширена и на друге области -- радио и електро-индустрију, производњу робе широке потрошње, као и друге индустријске гране.

Данас је а. и. једна од најснажнијих и најпропулзивнијих грана светске привреде. У 2007. произведено је и продато на свим тржиштима света око 72 милиона моторних возила (путничких аутомобила и привредних возила): близу 23 милиона у Европи, преко 21 милион у Азији и у региону Пацифика, око 20 милиона у САД, преко 4 милиона у Латинској Америци, 2,4 милиона на Блиском Истоку и око 1,5 милион у Африци (видети таблицу). На свим путевима света у 2007. било је преко 806 милиона аутомобила, а само у САД око 250 милиона. За њихов погон троши се годишње преко 725 милијарди литара бензина и дизел горива. У најразвијенијим земљама осетно је повећан број путничких аутомобила по становнику, тако да на један аутомобил просечно пада око 2 становника (у Италији 1,7, у Канади 1,8, у Енглеској, Холандији и Француској 2, али у Србији око 5, Русији 6, у Кини преко 22).

Први трагови индустрије аутомобила у Србији бележе се 1938, када је у Београду, у Фабрици авионских мотора у Раковици (данашњи ИМР) произведен први аутомобил, односно теретно возило, носивости 3 т, по лиценци чешке фирме „Прага". За производњу овог аутомобила изграђена је нова фабрика и почела серијска производња, да би до априла 1941. војсци Краљевине Југославије било испоручено 450 ових возила. Ова производња је прекинута избијањем рата, а сама фабрика, њена најважнија постројења и опрема су скоро потпуно уништени. Одмах по ослобођењу земље фабрика је делимично оспособљена, а 1947. обновљена је производња теретних аутомобила, под називом Пионир. Произведено је 122 оваква аутомобила, носивости 3,5 т. Ускоро је по наређењу Министарства за тешку индустрију ова производња, са целокупном документацијом, алатима и делом инжењерског кадра пренета у новоосновану „Творницу аутомобила у Марибору" (ТАМ), где је исти модел камиона доживео великосеријску производњу и све до средине 50-их година био највише коришћен теретни аутомобил у Југославији. У тим послератним годинама развијена су у Београду још два лака теретна аутомобила ‒ Првенац и Авала (у фабрици „ЗМАЈ" у Земуну), али није дошло до њихове производне реализације.

Значајан тренутак у развоју а. и. у Србији био је почетак производње теретних возила у „Фабрици аутомобила у Прибоју" (ФАП). Ова производња је заснована на лиценци аустријске фирме „САУРЕР", са моторима који су се по истој лиценци производили у Фабрици мотора „ФАМОС" у Сарајеву. Прва возила изашла су из ФАП-а 1953, да би се асортиман производње брзо ширио, уз све веће учешће сопствених конструкција. У наредним годинама ФАП је ову производњу усмерио на фирму „Мерцедес Бенц", са којом је убрзо остварена веома успешна сарадња. У Прибоју су изграђени нови погони за производњу појединих компонената тешких теретних возила, од којих је већи део испоручиван за прву уградњу у теретна возила „Мерцедеса". Према расположивим подацима у Прибоју је од 1953. до 1992. произведено скоро 150.000 теретних возила и аутобуса.

Други пресудан тренутак за развој а. и. у Србији је почетак производње путничких аутомобила у фабрици „Црвена застава" у Крагујевцу, по лиценци фирме „ФИЈАТ", 1954. У почетку се монтирао модел 1400БЈ, а затим теренско возило Кампањола и лако теретно возило типа 615. Од 1955. почела је производња путничког возила Застава 600, односно нешто касније Застава 750, као и модел Застава 1300/1500. Мотори за ова возила производили су се, по истој лиценци, у Фабрици мотора „21. Мај" у Београду. Изграђене су нове, модерно опремљене фабрике, на нивоу тадашњег развоја технологије у а. и. Европе. Производња аутомобила у Крагујевцу брзо се повећавала, а уз сопствени развој, током 70-их и 80-их година, уведени су нови модели ‒ Застава 101, Застава Југо и Застава Флорида. Крајем 80-их година у Крагујевцу се производило преко 250.000 путничких аутомобила, од којих се значајан део извозио у већи број земаља са свих континената, укључујући и САД. „Застава" је у тим годинама била уважавани произвођач аутомобила у Европи. Паралелно са производњом путничких аутомобила у Крагујевцу су се производила и лака теретна возила, по лиценци фирме „ИВЕКО", која је такође била у саставу „ФИЈАТ-а". У Београдској фабрици „Икарус", односно касније „Икарбус", и у Новосадској фабрици „Необус", успешно се развијала производња аутобуса, а више фабрика производиле су приколице за тешка привредна возила ‒ „Гоша" из Смедеревске Паланке, ФВК из Краљева, „Утва" из Панчева.

У шири оквир а. и. спада и производња трактора, која се до 80-их година интензивно развијала у Србији. Највећи произвођач трактора био је ИМТ („Индустрија мотора и трактора") из Београда, који је са производњом од преко 42.000 трактора годишње и извозом у већи број земаља са свих континената био један од најзначајнијих произвођача трактора у Европи.

Ова производња моторних возила допринела је и интензивном развоју пратеће индустрије. У већем броју фабрика у Србији производиле су се многе компоненте, делови и материјали потребни за а. и. Посебно су се истицале фабрике „Телеоптик", ИПМ и „Дуга" из Београда, „Амортизери" из Приштине, „Фабрика акумулатора" из Трепче, ППТ из Трстеника, „Тигар" из Пирота, „Трајал" из Крушевца, „21. Октобар" из Крагујевца, „Петар Драпшин" и „Југоазбест" из Младеновца, ФАДИП из Бечеја, „Југодент" из Новог Сада, а у ову производњу је укључено и више фабрика из других делова тадашње Југославије, неке у саставу Завода Црвена застава.

Политичка криза и ратна догађања на просторима бивше Југославије, увођење санкција и економска блокада Србије, уз каснији распад земље на шест независних држава, из основа су изменили укупну индустријску слику Србије, па и а. и. Уз то су у бомбардовању Србије 1999. уништени многи капацитети главних фабрика из ове области. Производња свих врста моторних возила је скоро угашена, а престао је и рад највећих коопераната. Тек у 2009. почело је поновно покретање производње у неким од ових фабрика, са релативно оптимистичким предвиђањима.

ЛИТЕРАТУРА: М. Борисављевић, Ми и аутомобил, Бг 1973; Моторна индустрија Србије, Бг 2009.

Ј. Тодоровић