АРХИВИСТИКА

АРХИВИСТИКА (грч. rcei'on: државна зграда; лат. archivum), помоћна историјска наука теоријског и практичног бављења прикупљањем, смештајем и чувањем архивске грађе. Дели се на четири дисциплине: а. у ужем смислу проучава архивску теорију, утврђује стручну терминологију, принципе и стандарде у стручном раду (заштита и валоризација архивске грађе ван архива, одабирање и преузимање, смештај, чување, валоризација, сређивање и обрада грађе, израда научно-обавештајних средстава о грађи, њено коришћење, излагање и објављивање); архивска техника проучава услове и стандарде чувања и одржавања грађе, архивску зграду, опрему, рестаурацију и конзервацију, микрофилмовање и репродуковање грађе; историја а. и архивске службе проучава настанак и рад архива и развој архивске делатности; архивско законодавство обухвата скуп прописа о архивима, архивској служби и архивској грађи. А. се користи знањима више сродних дисциплина: палеографије, дипломатике, сфрагистике, хронологије, нумизматике, историјске географије, генеалогије, канцеларијског пословања. Развој а. у Србији почиње у XIX в. Књаз Милош је 1836. издао наредбу да се пописују све црквене и манастирске старине у Србији (рукописи, иконе, стари новац, фреске, предмети). Народ, свештеници и учитељи достављају старине у Народну библиотеку и Народни музеј. У прикупљању се није правила разлика између архивских, музејских и библиотечких предмета. Прикупљају се протоколи из Првог и Другог српског устанка. Следи упутство Књажевске канцеларије Суду народа српског о сређивању и начину чувања аката. Попечитељство просвештенија доноси Упутство регистратурама из 1839. у којем су дефинисане и раздвојене дужности регистратора и архивара, те прописано вођење и чување списа у настајању. На прикупљању, пописивању, исписивању, откупу старина и објављивању сачуваних српских древности ангажовало се Друштво српске словесности од оснивања (1842). Оно је формирало свој архив, организовало исписе из докумената у земљи и иностранству (Старој Србији и Македонији, Војводини, Сарајеву, Дубровнику, Далмацији, Венецији, Риму, Бечу, Пешти, Петрограду, Цариграду). Овим активностима постављени су темељи а. у Србији. Следило је фотографисање и објављивање фотографија, рукописа, књига и предмета из Хиландара и других манастирских ризница: Српски споменици од 1395. до 1423, I--II, Бг 1857, 1882; Грађа за српску историју (1868); Зборник за историју, језик и историју књижевности српског народа (1899); Стари српски споменици (1925); Ј. Радоњић, Дубровачка акта и повеље, I, V, VII (Бг 1934) и др.

Први и назначајнији архивиста или, како се тада говорило, архивар, био је историчар Михаило Гавриловић, који је управљао Државном архивом у периоду 1900--1911. Потом су управници и архивисти били истакнути интелeктуалци, професори универзитета и познате личности које су деловале у културном, политичком и јавном животу ондашње Србије и Југославије: Божидар Прокић (1911--1922), Миленко Ранчић (1923--1924), Риста Ј. Одавић (1924--1929), Ђурђе Јеленић (1929--1938), Александар Арнаутовић (1938--1941), Милан Стојимировић Јовановић (1941--1945), Петар Колендић (1944--1945), Никола Шкеровић (1945--1954), Едиб Хасанагић (1954--1958), Божидар Манић (1967--1977) и др. После II светског рата истакнути архивисти били су: Олга Обрадовић-Мучалица, Олга Грујичић-Јаћимовић, Јелена Милић-Грчић, Анка Грујић-Петрановић, Даница Гавриловић, Олга Гилер и др.

После II светског рата (1946) утврђена су aрхивска подручја, када су створени законски оквири и материјалне могућности за развој а. и оснивање архивских одељења у оквиру музеја и других сродних установа. Из архивских подручја настала су Архивска средишта као самосталне архивске установе: 1947. у Панчеву и Зрењанину; 1948. у Ваљеву, Врању, Зајечару, Јагодини, Крагујевцу, Крушевцу, Нишу, Пожаревцу, Сомбору, Ужицу, Чачку и Шапцу и 1950. у Сенти; Градске државне архиве: 1952. у Суботици, Новом Пазару и Неготину; 1954. у Новом Саду, Кикинди и Лесковцу, 1956. у Пироту; међуопштински или историјски архиви: 1958. у Косовској Митровици, 1960. у Краљеву, 1968. у Пећи; Архивски центар у Прокупљу 1960; општински архиви у: Призрену 1969, Смедеревској Паланци 1968, Приштини 1969, Смедереву 1992.

ЛИТЕРАТУРА: О. Јаћимовић, О. Јелисаветов, А. Петрановић, Архивистика -- Приручник за службенике архива, Бг 1959; Р. Поповић-Петковић, Постанак и развој архивистике у Србији и Македонији, Бг 1972; Група аутора, Приручник из архивистике, Зг 1977; Б. Лекић, Архивистика, Бг 2006.

М. Ф. Петровић