АРХАНЂЕЛИ

АРХАНЂЕЛИ (грч. rcggeloi), виши анђели, поглавари и вође анђела (Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јехудил, Варахил и Јеремил), становници неба који на земљи интервенишу Божјом наредбом или допуштењем, како сведочи Свето писмо и искуство Цркве. Најавиће други Христов долазак на земљу и пратиће га. Михаил (ко је као Бог, ко је раван Богу) помиње се у Старом завету као кнез анђела који прискаче у помоћ изабраном народу, отуда звање архистратига, тј. војводе. Гаврил (муж -- човек Божји, снага Божја), главни Божји весник, преноси најважније Божје поруке људима. Пророку Данилу јавља пророштва и објашњава утваре, Захарији преноси поруку о рођењу Претече и кажњава га што му није поверовао, Пресветој Дјеви Марији доноси вест да ће родити Спаситеља човечанства. Михаила и Гаврила Црква сматра првим међу осталим анђелима. Рафаил (лечење Божје) по Божјем благослову доноси људима излечење од болести. Пратилац је и заштитник Товије којем је донео излечење, по једном старозаветном апокрифу постављен над свим људским болестима и ранама. Урил (огањ Божји, светлост Божја) јесте арханђел чији је задатак да просветљује људе. Упутио је Јездру у рад и објаснио му тајанствене Божје путеве, а према поменутом апокрифу, постављен је да управља небеским светлима. Салатил (молитвеник Божји) помиње се у апокрифима и Светом писму, а Јехудил (славитељ Бога) у старозаветним апокрифним књигама, док се у Светом писму не помиње по имену, али се његово постојање наслућује. Варахил (благослов Божји) не помиње се у Светом писму него само у апокрифима. Јеремил (узвишење Божје) помиње се у апокрифима као арханђел. Ликовни приказ арханђела је чест у црквеном живопису по устаљеном канону. Арханђел Михаило слика се као борац са обичним или огњеним мачем, често у положају како убија апокалиптичну аждају -- сатану. Обучен у панцир, носи штит, војнички појас и инсигније војводског чина. Често у левој руци држи Земљину куглу са иницијалима Д Х К, што је скраћеница од Христос Господар Космоса. У XIX в. услед непознавања православне иконографије Михаило је сликан с пупком, што је ознака људских бића рођених од мајке. Арханђели су духовна, нерођена бића и зато се сликају без пупка, као што се слика и Адам, који такође није рођен него је створен. Арханђел Гаврило слика се одевен у дугу тунику, са појасом, са жезлом или диском са Христовим ликом у рукама. На ликовној представи Благовести, Гаврило се увек слика са крином у руци. Арханђел Рафаило се слика као путник са штапом у руци. Остали арханђели Урил, Салатил, Јехудил, Варахил и Јеремил ређе се појављују у иконографији, а ако се сликају, онда је то у складу с њиховим поменом у Светом писму.

Р. Милошевић

У фолклору Михаило се често јавља као свети ратник и змајеборац, паралелно са св. Ђорђем и св. Сисином, али се никад не помиње по имену него увек само као А./Арханђео. Код јужних Словена за А. се везује предање с мотивом поделе небеских дарова. А. Михаилу је у тој подели припала брига о мртвим душама, па се његов дан и празновао „за лаку смрт" (заради умирачката). У Србији су се пред његову икону остављали дарови како би се избегла болест и одложио смртни час. Према положају А. у простору и његовим инсигнијама одређује се хоће ли болесник/самртник преживети или неће: ако му А. стоји код главе, живеће; ако стоји код ногу -- неће; ако а. стоји болеснику код главе али у десној руци држи мач, а у левој јабуку (нарочито златну, јер се њоме душа мами да изиђе из тела) -- смрт је неизбежна. Према народним веровањима, душа не може сама од себе напустити тело, него А. Михаило мора у томе да јој помогне. Зато што не прави разлику између богатих и сиромашних, старих и младих, здравих и болесних итд., него сваку душу одводи на исти начин кад јој дође време, А. је најпоштованији светац у народним причама. Зато се сматра праведником и -- заједно са Смрћу -- бира за крштеног кума сиромаховом детету, испред св. Николе, св. Петра, па чак и самог Бога. На основу неких локалних предања, св. А. је правио разлике у начину вођења душе праведника и душе грешника. Душе би водио на небо где је на теразијама мерио добра и зла дела, а затим би праведне душе предавао св. Петру док би грешнике бацао у пакао. У народу се веровало, а понегде се и данас верује, да су свеци А. Михаило и А. Гаврило још живи свеци, те им се по обичају није кувало славско жито. Православна црква настоји да у том смислу едукује своје вернике учећи их да се славско жито не спрема за покој душе свеца, него као помен свим упокојеним прецима који су нам у аманет оставили прослављање Крсне славе.

М. Детелић; Л. Б. Радуловић

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Расправе и грађа, I, Бг 1934; Л. Мирковић, Хеортологија, Бг 1961; The Blackwell Dictionary of Eastern Christianity, Oxford 2001; Славянские древности, III, Москва 2004; Р. Милошевић, Православна агиологија, Смед. 2004.