АРАПСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

АРАПСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Они су, по свој прилици, много старији него што о томе нешто поузданије може рећи историја. С обзиром на петовековну османлијску окупацију Балкана, па тако и српских земаља, наши извори, а и турски, углавном се баве тим временом. Рани арапски путописци нису залазили у ове крајеве, мада поименично помињу Бугаре, иако није увек јасно да ли је реч о балканскима или онима са Волге. Истина, Ал Масуди (X в.) помиње етноним Сарбиин (Срби), али не и више од тога. Међутим, називи материјалне природе који се срећу у српској усменој/фолклорној књижевности, као што су коњ, бедевија, сабља димишћија, марама шамлија или мисирско повијесмо и свила, кукуруз из Мисира, гусари мисирски итд., као и помињање градова Дамаск и Багдад или Малте која је била дуго под арапском окупацијом, а посебно већи број народних епских песама, говоре у прилог томе да су постојале прилично јасне везе између два народа. Једна песма овако каже о Мисиру: „Од Мисира боље село нема: / У Мисиру никад снега нема, / у године по два берићета, / Зими грозје, а лети пченица." Неки топоними и презимена у нас такође говоре о активном присуству Арапа у народном сећању (Араповац код Лазаревца, Араповићи код Тутина, гроб некаквог црног Арапина крај Новог Пазара у којем и данас постоји храм по имену Арап-џамија, презиме Араповић). Главни јунаци српских епских песама, као Марко и Бановић Секула познају арапски језик, а Милош Обилић чак говори и арапски и турски. Први српски контакти са арапским светом свакако су ишли преко Византије. Други правац могао је бити преко арапске Шпаније којом су Арапи преко „продужене" династије Умејада (у старијим написима у нас помињу се као Умејевићи) владали од VIII до краја XV в. У случају арапске Шпаније те су везе могле бити оствариване преко словенских робова који су код арапских господара били на високој цени. Тако је један по имену Хабиб, као челник дворске страже и страсни библиофил из Х в., сасвим извесно био словенскога рода. Словенскога рода је, по свој прилици, био и командант и освајач Каира, Џавхар.

Када је реч о контактима преко Византије, арапски путописци дали су прилично опширне описе Цариграда и често помињу Словене, пре свега Русе, под именом, за неке спорним, „сакалиба". Када арапски путописци помињу неке словенске земље, са арабизираним топонимима и именима које није лако разјаснити, може се у тим описима препознати да они иду на север од Цариграда, што значи и преко српских земаља. Наглашава се да су ти Словени северно од Цариграда христијанизовани. Али пре ових путописа, историја говори о тим контактима највише кроз византијско-арапске ратове у којима као „регрути" учествују Јужни Словени. Пољски оријенталиста Т. Левицки мисли да се најчешће ради о Србима. К. Јиречек наводи да је 664. у једном таквом сукобу 500 Словена прешло на страну Арапа. У време Константина II врши се масовно пресељавање Словена у Малу Азију и Сирију. Почетком IX в. забележен је устанак Томе Словена када се он, уз помоћ Арапа, крунисао за краља у арапској Антиохији. Како су Арапи у средњем веку називани и Сарацени или Исмаилићани, занимљиво је да је катедралу св. Трипуна у Котору подигао извесни Андреа Сарачени. У XV в. у арапско-јеврејском Јерусалиму постоји Српска капија, чија судбина, после тога, није позната.

Србија је, уз Бугарску, била прва независна држава на Балкану, па је успоставила и најстарије дипломатске везе са арапским светом. Св. Сава је, посетивши Свету земљу, могао бити и први дипломата. Најпре су успостављени односи са Египтом, најстаријом независном државом у арапском свету. Темеље тих односа поставио је краљ Милан крајем XIX в. посетивши света места у Палестини, а потом хришћанско горје у Либану и Дамаск. Србија је 1. II 1908. отворила дипломатску агенцију у Каиру која је убрзо постала Генерални конзулат. Овај конзулат радио је током I светског рата и помагао многим избеглицама са целе територије словенског Балкана. У Тунису, у Бизерти, постоји велико Српско гробље на којем су сахрањени српски војници који су, повлачећи се из домовине, умирали. После I светског рата, 30. III 1926. отворено је у Каиру Посланство Краљевине СХС. Тек од 50-их година XX в., када су многе арапске земље стекле независност, као и са јачањем покрета несврстаних, развијају се дипломатски, политички, економски и културни односи са арапским светом. Први и пуни дипломатски односи почињу од Насерове и Нгибове револуције 1952. У периоду 1954−1956. односи се видно унапређују. У том периоду долази до размена посета између два оснивача несврстаног покрета, Тита и Насера. Новембра 1955. југословенско посланство у Каиру подигнуто је на ниво амбасаде. На простору тадашње Палестине од 1937. постојао је Генерални конзулат у Јерусалиму. Након 1952. Југославија и Сирија успостављају политичке, економске и војне односе. Са Јорданом су дипломатски односи успостављени 1953, а са Ираком тек од проглашавања Републике 1958. Од краја 60-их година многе српске фирме граде и успешно послују у тој земљи, као и у Кувајту, Либији, Јордану. После распада СФРЈ неке арапске амбасаде у Београду су затворене, не увек из политичких разлога (нпр. јеменска из економских разлога). Данас у Београду постоје следеће арапске амбасаде: ирачка, палестинска, египатска, мароканска, сиријска, туниска, алжирска и либијска. Од пре десетак година, Србија има свог почасног конзула у Либану.

На књижевном и културном плану везе такође јачају. Од прозних писаца је највише превођен нобеловац Неџиб Махфуз, а Абдулвехаб ал Бејати од песника. Од 80-их година преводи се на арапски, истина скромно, и српска савремена поезија, а од прозаиста Б. Нушић, М. Селимовић и И. Андрић. Фолклористика изучава оријенталне, арапске мотиве у усменој књижевности. У српском језику велик је број арапских позајмљеница које су дошле у време османлијске окупације. Постоје уџбеници и речници за учење арапског језика, подоста литературе о арапској књижевности и култури, у преводу или од српских арабиста. Арапски језик се изучава на Филолошком факултету у Београду од 1925, као и на Интернационалном универзитету (1996--2005) и Факултету за исламске студије (од 2005) у Новом Пазару. Српскохрватски се једно време предавао на Каирском универзитету, у оквиру Катедре за руски.

ЛИТЕРАТУРА: В. Мажуранић, Приноси за хрватски правно-повијесни ријечник, Зг 1908−1922; A. A. Vasiliev, Byzance et les Arabes, I, II, Bruxelles, 1935, 1950; T. Lewicki, Zdròla arabskie do dziegòw slowianszczyny, I, II, Wroclaw--Warszawa–Krakow, 1956, 1969; Восточние источники по истории народов юго-восточной и централной Европи, II, III, Москва, 1964, 1974; Р. Божовић, Арапи у усменој народној песми на српскохрватском језичком подручју, Бг 1977.

Раде Божовић