АНТИЋ, Иван

АНТИЋ, Иван, архитекта, универзитетски професор (Београд, 3. XII 1923 -- Београд, 26. XI 2005). На Архитектонском факултету у Београду дипломирао 1950. у класи Димитрија М. Лека. Током студија радио у Министарству саобраћаја, а потом у бироу „Југопројект" (1950--1953) где је сарађивао с архитектима старије генерације Станком Клиском, Војином Симеоновићем и Ђорђем Стефановићем. У грађевинском предузећу „Рад" активан од 1957, где настају његови први самостални пројекти. Исте године започео универзитетску каријеру на Арх. ф. у Београду, где је биран у свим звањима. Редовни члан САНУ од 1983. Његово дело у српској архитектури припада стваралаштву тзв. архитектонског рационализма и ауторског става. Његов пројектантски кредо да форма која није функционална губи свој смисао оставио је дубок траг на генерације његових студената, као и на стваралаштво његових колега. Током плодне пројектантске каријере креирао индустријске, стамбене, пословне, меморијалне и спортске објекте. Његов опус премашује 800.000 м². Већ на првом реализованом објекту, магацину „Врачар" на Дорћолу (1953/54), исказао особени градитељски рукопис: јасна функционална потка, прецизна геометрија и композиција архитектонских облика, ненаметљив ликовни израз. У истом периоду с Ђорђем Стефановићем пројектовао пословну зграду „Хемпро" (1955/56) на Тргу Николе Пашића. Тај непретенциозни објекат обложен белим плочама камена венчац, чисте и једноставне фасаде с конструктивним растером који је дошао до изражаја, управо говори о ставу градитеља у односу на поставку куће у граду која би требало да је складна и да не ремети окружење. Управна зграда „Вискозе" из Лознице, довршена исте године, својим равним површима у комбинацији стакла, бетона и опеке и једноставном бескомпромисном функционалношћу, представљала је један од најмодернијих административних објеката. Пројекат „Шест солитера" на Звездари у Београду из 1958, као и два идентична солитера у Суботици, први је покушај у Србији да се као систем извођења уведе клизајућа оплата у стамбену изградњу.

Током 60-их година XX в. у архитектури се исказује већа ауторска изражајност. А. с Иванком Распоповић према првонаграђеном решењу на архитектонском конкурсу из 1960. реализује Музеј савремене уметности на Ушћу (1960--1967). Пројекат се заснива на замисли низа кристалних форми које се могу умножавати према потребама унутрашње организације. Рашчлањавањем нивоа и увођењем полунивоа, једноставним смицањима постигнута је игра у ентеријеру који је истовремено јединствен и рафинирано разуђен. У таквом поретку степениште и галерије дају изобиље визура ка изложеним делима, изложбеним просторима али и ка спољашњости, наглашавајући тако идеју свеколиког прожимања ентеријера и екстеријера. Та зграда је ремек-дело модерне српске архитектуре које је А. сврстало у групу стваралаца светског реномеа. С Иванком Распоповић пројектовао 1968--1975. Музеј сећања на фашистички терор у Крагујевцу користећи искуства зениталног осветљења цркве како би подстакао на контемплацију.

Следећу декаду његове делатности карактерише искорак у простор остварен моћним захватима кроз велике конструктивне распоне, као и померање визуре до екстремне перспективе (спортски центар „25. мај" у Београду 1971--1974; спортска хала „Пинки" у Земуну, 1970--1975; спортска хала у Пољуду, Сплит 1977--1979). Истих година настали су хотели „Бреза" у Врњачкој Бањи (1977) и „Нарвик" у Кикинди (1981), као и спомен дом Политике у Крупњу (1981), инспирисан народним неимарством. Зграда републичког СУП-а на Губеревцу у Београду (1981), по уклапању у топографију терена, једно је од најуспелијих решења у савременој српској архитектури. Комплекс „Хајат Југопетрол" (1985--1990) на Новом Београду својом архитектонском поставком наглашава тему угла, снагу осне симетрије, исечка неба између два стаклена кубуса, а плени својим јасним, убедљивим концептом и минималистичким набојем. A. је реализовао и стамбену зграду „Термоелектро" на Карабурми (1955--1956), војни депанданс у кругу гарде на Дедињу (1957--1958), градску зубну поликлинику и стамбену зграду на углу улица Кнегиње Зорке и Светог Саве (1963--1967), зграду Дома пионира (1967), хангар за џамбо-џетове на аеродрому Београд (1986), пословни центар робних кућа „Београд" у Макензијевој улици (1989), Дечји дом у Јерменовцима (1956--1957), Центар за мајку и дете (са С. Клиском, 1960--1963), сајамско-спортску дворану (1965--1967) у Суботици и др. Добитник је Октобарске награде Београда (1965, 1974), Седмојулске награде за целокупан опус (1969), Велике награде за архитектуру (1984), Вукове награде за животно дело (2000) и др.

ДЕЛА: „Клизајућа оплата", Комуна, 1958, 2; Простор у архитектури, Бг 1986; „Архитектура", у: САНУ 1886-1986, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: A. Membriani, L' architettura Moderna nei paesi balcanici, Bologna 1969; В. Н. Белоусов, Современная архитектура Югославии, Москва 1973; М. Лојаница, „Иван Антић градитељ", у: Архитекта Иван Антић, Бг 1975; Б. Богдановић, Иван Антић, Уметници академици 1968-1978, Бг 1981; З. Маневић, Иван Антић, Бг 1992; Д. Милашиновић-Марић, „Дисциплина архитектуре и слобода духа", АУ, Бг 2005, 16--17

Д. Милашиновић-Марић